Printable View
meni je žene žao i kvit.
poletila, zaljubila se. zadnji vlak,
kad panj ozeleni i te fore.
i sam sam u tim godinama pa je kužim.
možda je relativno mlada uletila u brak koji je umro prirodnom smrću, rodila se djeca , rastala se i eto ti fatalnog momka.
mostovi okruga Madison
i te spike
a možda je trol , al opet volim takve teme jer mi otvori novi svijet koga trebam novog ignorirati na forumu .
Suzdržavam se često. U principu ne pakiram u celofan, ako odlučim pisat. Jako volim kad na forumu netko u odgovoru meni, otvori novi pogled, kad me ne potapša po ramenu već kaže što može drugačije.
A što se tiče one teme od koje smo krenuli, suzdržala sam se od komentara, jer imam iskustvo prijetećeg abortusa u jako mladim godinama i ležanja cijele trudnoće, i nekako ne bih mogla dati komentar koji ne bi bio osuđujući po pitanje zrelosti odluke o prekidu trudnoće. A stvar je gotova, nekome je teško i tko sam ja da pozivam na kajanje?
Na spornoj temi je Sirius obrisala zadnje postove :bye: , pa ću ovdje da napišem ono što sam i i tamo. Dakle, po čemu možemo da izmjerimo koliki je nečiji bol? I da li trebamo, po ovom pitanju, imati autoritete u čiju ćemo prosudbu nečijeg bola bezrezervno vjerovati? Trol, netrol, post je pokrenuo zanimljivu raspravu, raspravu koja na momente djeluje čak i zlurada. Da li smo stvarno takve i da li nam sopstveni bol daje pravo da takve budemo?
Klonim se komentiranja tuđih životnih izbora, kako u životu, tako i ovdje. Dok se nismo našli u nečijim cipelama (i naročito ako ne znamo sve okolnosti), nema smisla ni komentirati. Često mislimo da bismo postupili na određeni način, a onda, kad se i sami nađemo u takvoj situaciji, ponekad promijenimo ploču.
Komentirat ću napisane krive informacije o stvarima koje imaju veze s mojom strukom ili o kojima puno znam, o dojenju, npr.
ja kao i marija71, valjda mi fali fatalnih ljubavi :sve_prave_su_ljubavi_tuzne: u životu pa se uživim u tuđe.
a i teško se u principu možeš naći u tuđim cipelama. jer si drugačija osoba, drugačije su okolnosti, povijest ...Citiraj:
laumi prvotno napisa
Nikad ne reci nikad.
Mijenjamo se, sazrijevamo, starimo, a sukladno tome se mijenjaju i naši stavovi.
To a anđelima i friškom boli kužim i to je normalno.
I ja sam izgubila ukupno 6 djece u pet trudnoća i tek sedmo uspjela roditi.
I za nju su mi rekli da zaostaje u razvoju i svašta, ali ja sam bila uvjerena da je moja curica ok i nisam išla da daljnje pretrage.
Na kraju se rodila s 4,5 kg i savršena, a loš nalaz je bio liječnička pogreška.
Bih li danas bila tako hrabra, ne znam.
Što se tiče mog prvorođenog, on bi prošli mjesec imao rođendan. Punih 25.
I da, često ga se sjetim.
I pitam se: kakav bi bio?
Koji faks završio?
Možda bi već i oženjen bio, a možda bih ja bila baka...
Ali me ne boli, ne patim.
Davno sam prestala patiti i mučiti se.
Isto tako i ove 4 trudnoće koje sam sve izgubila do 12 tjedna.
Teško je bilo, ali prihvatila sam to kao nešto što je kod mene normalno.
Lako zatrudnim- teško zadržim.
Nije to nikakva drama.
To je moje tijelo.
Što se tiče rađanja ili ne djeteta s poteškoćama, neću, namjerno neću napisati svoje mišljenje.
Zakon dopušta ženama pravo na izbor i to treba poštivati.
O da...Citiraj:
aleksandra70vanja prvotno napisa
Posebno u onim klasičnim temama, npr. vrste poroda...Nije mi nikako jasno kako neke očekuju razumijevanje i bore se za npr. porod kod kuće, i smatraju da imaju pravo na i da imaju pravo odlučivati kako i gdje će roditi, ali kad se spomene elektivni carski rez bez medicinske indikacije, onda nemaju za to razumijevanja i samo je njihov izbor isprava. Tu se moram i ja pokriti ušima, moram priznati da mi je, kao protivnici poroda kod kuće odjednom svanulo, da se ne mogu boriti za svoj izbor, ako se istovremeno ne borim i za tuđi. Pa sam postala vrlo liberalna po tom pitanju...Ili dojenje....očekuje se razumijevanje za pravo da se doji bilo kada i bilo gdje, do godina koje nitko ne smije dovesti u pitanje...istovremeno se žene koje su drugačije odabrale svakako etiketira...
Priznajem da sam i ja nekad zločesta, kada me neki komentari iznerviraju...
No, forum se dosta promijenio, i to na bolje. Više je razumijevanja i otvoreniji je za sve izbore.
A opet na onu inicijalnu temu: nije uopće bitno jel priča stvarna, jel žena trol ili je jednostavno osjetila potrebu da negdje napiše što proživljava...
Iako se nekima čini da više pati za dečkom, nego za bebom, pa rekla bi da mogu shvatiti takav dojam radi toga što je sa tim čovjekom dijelila neke trenutke, proživjela neke stvari i imala ga kraj sebe.
Netko je napisao, mislim YM, da frajeri dođu i odu...pa ne bi se baš složila, mislim da je strašno izgubiti osobu koju voliš i sa kojom si planirala budućnost.Autorica je odjednom doživjela dvostruki gubitak i to je strašno.
Cvijeto, i ja sam izgubila bebu sa 11tj. Bilo mi je teško, ali ne mogu reći da se to može usporediti sa gubitkom neke druge osobe koju imaš kraj sebe.
O da, to je već opće poznato na forumu!Citiraj:
bubekica prvotno napisa
Ali zato da pojedine forumašice otvore temu pukao mi je nokat bilo bi za pol dana 6 stranica komentara, smajlića, grljenja.... Ko američke teen serije, popularne cheerleadersice i nepopularne štreberice! I o tome se već pisalo.
Ja komentiram tuđe životne izbore s dobrim prijateljicama i s mužem, zašto ne? Širim vidike. :mrgreen:
Desi nam se da na početku priče imamo jedno mišljenje pa na kraju diskusije dođemo do totalno novog zaključka. I na forumu, otvorim temu, pročitam prvi post, pomislim ovako, pa čitam dalje i čitam i pomislim da je možda ipak onako.
A što se tiče teme radi koje je otvorena ova ventilana, (a očito je trol, al nema veze), hoće njoj ili nekoj u takvoj situaciji pomoć ako joj napišemo abortus je ubojstvo?! Mislim, stvarno! I jel ona više žali za dečkom ili bebom?! Ono, dajte, molim vas!
Pa ne mora baš sve biti isto, nikad nije. Dovoljno da bude slična situacija. Npr. kad je moja starija sestrična imala male klince, ja - studentica pametnjakovićka - sam imala hrpu savjeta i ideja. A kad sam ja svoje klince rodila, već sam drugu pjesmu pjevala.Citiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
Najčešće se suzdržim od komentara kada vidim da je već sve rečeno ili kada je netko već napisao ono što sam ja htjela reći (cvijeta :mrgreen:).
S druge strane, moram priznati da mi fajterske teme dobro dođu u pmsu pa se malo ispucam :mrgreen:
Što se tiče teme o kojoj svi bruje - bio trol ili ne, strašne su mi osude koje se nalaze na toj temi. Većina na forumu zna da sam izgubila dijete koje je bilo već dosta veliko i to na vrlo bolan način, a mislim da sam više puta izrazila i svoj pro life stav, ali ne mogu niti zamisliti patnju osobe koja je imala izbor, svjesno odlučila abortirati dijete i onda se kaje zbog toga. Mislim da je s takvom boli još teže živjeti i svaka osuda te osobe mi je ružna, strašna i nepojmljiva. Kako je netko napisao, nije potrebno bacati još i kamion soli na tu ranu.
Naravno da ne možemo da izmerimo jačinu nečijeg bola. Niti treba bol prosuđivati na taj način.Citiraj:
olja prvotno napisa
Ali nisam sigurna da bi na svaki tuđi bol trebalo reagovati na isti način, bez obzira koliko on subjektivne patnje izaziva tom nekom.
Recimo, bol dvogodišnjaka koji ne može da dobije čokoladu ODMAH je njemu sigurno subjektivno užasan i neizdržljiv tog trenutka. Ali, koliko god da se ponašamo empatično, nećemo sedeti na podu i urlati zajedno sa njim, nego tražiti nekakvo drugo rešenje.
Isto nam se može učiniti i kod odraslih- da je uzrok bola nesrazmeran patnji, ili da je uzrok bola u samoj osobi koja pati, ili da osoba koja pati istovremeno time ide na štetu sebi ili drugima, ili već nešto slično, uglavnom, osetimo potrebu da toj osobi ne pružimo -pa, ohrabrenje- da pati dalje, iako možda saosećamo bar u nekom stepenu sa njenim bolom.
Tj. nisam sigurna da je empatija sama po sebi, bez nekog potkrepljenja za prevazilaženje bola, uvek dobra ili uvek dovoljna.
Jedino što sam ja lično užasna u pružanju podrške rečima, kako god sročim ne ispadne nikako dobro, tako da se sve češće suzdržavam od ikakvog komentara, što, je, mislim, puno bolje i za mene i za druge.
Ali ne mislim da bi SVI trebalo da se suzdržavaju od bilo čega osim čiste empatije, jer postoje ljudi kojima komunikacija ide puno bolje nego meni.
Potpis.Citiraj:
*mamica* prvotno napisa
jako lijepo rečenoCitiraj:
*mamica* prvotno napisa
kako god se izgubi draga osoba, a posebno dijete, užasno je teško
ali vjerujem da se lakše nositi s tim ako je to bila viša sila, bolest
kada se dijete izgubi ženinom odlukom to je dodatni, teški, teret
Potpis.Citiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
Ja sam na vrlo bolan način naučila da za neke stvari ne mogu procijeniti kolika je to bol. I to tako da sam i za samu sebe procijenila da nešto mogu podnijeti, a ispalo je da me dotuklo. Zato sam shvatila da ne mogu ni blizu pretpostaviti kako se netko osjeća.
Vezano uz suzdržavanje i okolnosti, za neke stvari mi je čak puno jednostavnije javno argumentirati, nego preko foruma. Zato se nekad povučem iz rasprave. A nekad je forum super prostor. Trenutno ne znam zašto sam uopće pogledala temu, jer sam u zen fazi na benignom kuhanju i kadama :kuhar::njam::coffee:
Voljela bih i da sam na vježbanju :)
a mene svako jutro uzruja kad mi skoci vjezbacka tema u novim postovima jer me podsjeca da nis ne radim :-)
i dodje mi onda da im napisem sve i svasta, al se suzdrzim :angel:
Ja sam se stvarno potrudila da napišem nešto suvislo na onoj temi, koja je potakla ovu. Post mi je izbrisan i jako sam tužna:cry: (iako se suzdržavam da ne budem:mrgreen:)
to onda znači da komentari ipak više govore o nama, nego o samoj temi :mrgreen:Citiraj:
bubekica prvotno napisa
apsolutno, pogotovo u tom mom primjeru. moj je problem sto sam ja lijeno dupe, ne njihov.Citiraj:
Angie75 prvotno napisa
Teško mi je reći generalno. Na nešto se ne suzdržavam, na nešto da. Je li neka posebna vrijednost suzdržavati se? I nisam sigurna, mi živimo u kulturi šutnje, celofana... i "mišljenju svoga" al' ne daj Bože da to drugi znaju, nego ću reći "imam ja to tome svoje mišljenje, ali neću ga reći". Ne mislim neke napade na osobu koknkretnu ili tako nešto - nego fact-based ili iskustvo-based. Inače, da ubacim svojih "2 centa", moguće je i kul doživjeti rani gubitak MPO trudnoće, i to je isto "normalno" - meni se dogodilo (ali imala sam već dijete, puno bi drugačije dožvijela da nisam....ali, i da nije bio prvi nego X-ti vjerojatno bi doživjela isto tako).
pa ne znam, nije mi neka vrijednost niti kad netko napiše svoju osobnu dramu istrest svoje mišljenje, naročito ako nije nimalo konstruktivno. a postoji mogućnost da se osoba povrijedi. čemu? :-/Citiraj:
ina33 prvotno napisa
znate ono - mišljenje je kao dupe, svatko ga ima. neš ti našeg mišljenja. ne znači da treba hodati po jajima, ne znači da i ovako i onako kad-tad nekoga tvoje riječi povrijede, al opet, kao i u svemu, mislim da treba imati mjeru. i procijeniti kad se radi o ozbiljnoj ljudskoj patnji. pa prešutiti.
odnosno, kako su već prije mene rekle - ako nemaš ništa pametno za reći, ne stavljati sol na ranu. :-/
Evo još jedne koja se suzdržava. Pratim svakodnevno, ali malo pišem. Jer se ovdje uglavnom ne govori o onome što me zanima, a istovremeno se do beskonačnosti rastežu teme na kojima je i bolje da ne pišem jer ne želim nikoga uvrijediti svojim mišljenjem.
Iako se ne slažem sa stavom da je bolje ne reći ništa ili reći samo nešto lijepo, nego reći brutalnu istinu (i možda time otvoriti oči nekome ... kao što su meni otvorile moje frendice kad sam bila na dnu), prihvaćam da većina ljudi tako ne misli. Pa se sa poznanicima lijepo suzdržim, ali onda frendovi nastradaju :-)
Dok ja imam problem sa nedostatkom empatije u ovakvim situacijama.Citiraj:
*mamica* prvotno napisa
Ne zato što sam protiv abortusa, jer nisam, i nije pitanje (samo) abortusa, nego generalno svih teških životnih odluka i dela, naročito onih koje pogađaju i tuđe živote.
Ne mogu da saosećam sa tim osećajem kajanja, niti da pružim utehu u tom osećaju.
Jer polazim od toga da bi takve užasno teške odluke trebalo promišljati, i promišljati, i promišljati, pa i potražiti tuđu pomoć, i tuđe mišljenje i viđenje, i stručnu pomoć, PRE odluke, i na kraju, biti pomiren sa svojom odlukom, PRE izvršenja. Tako da nakon odluke ostane tuga, i očaj, i praznina, ali ne i kajanje.
Jer kad mi svesna, uračunljiva odrasla osoba kaže da se KAJE zbog nečeg tako ozbiljnog i nimalo slučajnog kao što je abortus, meni dođe da se uhvatim za glavu i vičem na nju: pa zašto si zaboga miloga onda uradila tako nešto??? I očekuješ od MENE da te JA ubedim da TI ne treba da se osećaš tako?
Eto, nemam potrebu da bacam so na ranu, ali očigledno imam i ozbiljan manjak empatije upravo za emociju kajanja.
mislim da nitko ne očekuje uvjeravanje da se ne treba osjećati loše zbog ovog ili onog, ali malo sućuti nije na odmetCitiraj:
pulinka prvotno napisa
da skrenemo s ozbiljnih životnih odluka, evo ja se prva kajem jer sam upisala faks koji sam upisala (iako ni to nije nimalo neozbiljna odluka)
i sad, godinama poslije, kad mužu kažem da se kajem što sam završila baš taj faks a ne neki drugi od njega očekujem da mi kažem barem: e jbg, kužim te, al šta je tu je, digni glavu i idi dalje
to je naprosto ljudski
da mu kojim slučajem padne na pamet da mi kaže: a na šta si mislila kad si upisivala? u najmanju ruku mi ne bi bilo pravo
potpis betty.
je, trebalo bi, svašta bi trebalo, al nismo baš uvijek najpametniji.
ja se tih, koji nikada ne donesu pogrešnu odluku i nikada se radi ničega ne kaju i misle kako su mogli pametnije, malkice i bojim :mrgreen:
LOL, da, to sam ja, uvek u pravu i vrlo zastrašujuća :).
Neee, nije u tome stvar, imam ja puno pogrešnih i naknadno pogrešnih odluka, da, da, i faks može da se ubroji, pa i to što sam rodila decu, jer da nisam...ali ne želim da živim život tako. I ne znam kako da pomognem svim tim koji se stalno za nešto kaju. Zaboga. Bila, uradila, sad živi sa time-to nekako očekujem i od sebe i od drugih. Ako je tada izgledalo ispravno i najbolje moguće, čemu se kajati SADA? Mislim, ovo-"šta je, tu je, digni glavu i idi dalje" -to je i moja deviza, i jeste mi ljudski.
Mislim, mogu sebi dopustiti da se kajem što nisam kupila one čizme na sniženju. Ili što nikad nisam bila u štajaznam, Kini :).
Ali da živim život kajući se za svoje velike životne odluke-ne mogu. Da priznam da sam pogrešila, da. Ali trajno kajanje, to bi mi obezvredilo život.
dođe mi da citiram Bandića - sačuvaj me bože naknadne pameti :mrgreen:
Citiraj:
bubekica prvotno napisa
bubi, ili se nastavljamo na neku drugu temu bez obzira što one sadržajno nemaju veze...Citiraj:
Zuska prvotno napisa
npr.
pročitala sam post od Yummy kojeg Zuska ovako ostro komentira i uopće, ali uopće
ga nisam shvatila na način na koji ga je Zuska shvatila (?!?)
tj,u nekim komentarima se daju isčitati neki "repovi" s drugih tema,
netko da komentar na post na osnovi slike koju je inače stekao
o nekoj forumašici,
ono, apriori slaganje ili neslaganje na osnovu nicka.
ali ja to nikada ne radim :lol:
mislim, moje bivstvovanje na forumu se jako razlikuje u pogledu želja i realizacija:
želja mi je ne komentirati, uopće ne čitati "škakljive" teme gdje ima rasprave,
ali mi to baš ne polazi za rukom....
...a mislila sam se suzdržati od toga da se javim na ovoj temi :)
pa ne treba pomoći, evo ja prva ne očekujem nikakvu pomoć vezano za moje kajanjeCitiraj:
pulinka prvotno napisa
i netko si može sam u glavi sve posložiti, pomiriti se i sa prošlošću i sa svime što budućnost nosi a nekome drugome treba malo pomoći sa strane
nekom drugom možda treba samo zagrljaj, nikakva utjeha, nikakvi savjeti ni pomoć, samo malo sućuti
Ja sam shvatila da je upit općenito postavljen, nisam čitala taj topic, ni ne mislim. Ako je upit "komentirate li nečije ljudske drame ako ste suprotnog mišljenja", onda uglavnom pošaljem smajlić utjehe ili šutim... zato jer mene (na forumu, u ovoj fazi pisanja) uglavnom trigeriraju načelna pitanja ili nešto konkretno-medicinski da li ovo ili ono ili općenito napisat mišljenje o nečemu što mislim da je krivo (mim đira, ali se mim i ja ne slažemo), a ne toliko neke konkretne emotivne situacije, osim ako su mi jako bliske.Citiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
Primjerice, ja se uglavnom koncentriram na faktualni aspekt (npr. u 39+ i slično), zato jer mislim da će faktualni aspekt ženama prištedit kasniji emotivni aspekt (manje će "bolit" da znaju činjenice što ranije u priči, nego kad ispucaju svoje emotivne, financijske i vremenske resurse na nešto pa ono... zašto to nitko nije rekao nego su šutjele i slale hugiće i obilje dobrih želja - polazim tu od sebe, jer teško se odlijepit od sebe - ja želim znati, a ne da one šalju hugiće, šute, i misle svoje a to kažu u četri oka).
To što se naziva kajanjem ulazi u proces koji opisuješ "bila, uradila, sad živi s time".Citiraj:
pulinka prvotno napisa
Prvo se treba suočiti s pogreškom da se može ići dalje, treba odbolovati, a to zahtijeva određeno vrijeme. To što netko "stalno tupi" o nekoj svojoj pogrešci znači da još uvijek nije odbolovao, odžalovao. Ne ide na gumb, nažalost.
Može se simulirati to s gumbom, ali tek to vodi naknadnim dramama, IMO.
Introspekcija je dobra, makar nekada ide na živce drugima ;)
Druga je stvar ako je nečije kajanje tek poza. Ali mislim da nije teško skužiti razliku, naročito IRL.
Suzdržavam se ili štoliveć.
Imam tu (ne)sreću da vrlo lako mogu razumijet drugu stranu tj. njene postupke iako ja ne bih tako postupila (to se ja tješim jer stvarno ne možeš znati kako bi reagirao).
Pa me tuđi izbori ne izbacuju baš iz kolosijeka. Ako i jesam kontra, najčešće je netko tu kontru već napisao pa mi se ne da ponavljat i trvit po istom.
U par navrata je bilo nekog mini natezanja, ali ja se ne osjaćem dobro kad se važe i rastavlja svaka riječ pa se klonim takvih tema.
Uglavnom, mislim da se treba izreći mišljenje, ali mogu se birati riječi i pokušat se ne istresat na osobu s druge strane ekrana.
Ma nije tu stvar nicka ili slike, već - dobro si pogodila - rep s te prethodne teme zbog koje je Bubekica i otvorila ovu. Tamo smo počele raspravu (ne znam jesu li ti postovi još uvijek tamo) pa smo je dijelom prenijele ovdje, zato nije baš razumljivo.Citiraj:
orange80 prvotno napisa
Pa, da, u načelu se slažem.Citiraj:
Danka_ prvotno napisa
Ali IRL sam provela dobar deo života sa nekim ljudima koji su mi ogadili emociju kajanja-osoba koja je provela život svakih par dana analizirajući šta je sve mogla, da je uradila u životu drugačije a ne tako kako jeste, od svojeg detinjstva pa nadalje, i uvek su joj svi drugi bili krivi a ne ona sama, i uvek je trebalo uraditi drugačije a ne tako kako je uradila.
I druga osoba, koja je išla iz piz.arije u pi.dariju bez ikakvog promišljanja pa se onda strasno i iskreno kajala-do sutrašnjeg dana i sledeće impulsivne gluposti koju NIJE morala da napravi.
E sad, da li su to poze, karakteri, patologije, nemam pojma, tek, razvila sam nedostatak empatije valjda kao zaštitu od tih haotičnih pokajnika koji nikad nemaju kontrolu nad svojim životom i sve im se tako haotično "dešava" kao u turskim serijama...Valjda mi zato sporna tema diže živac, podseća me na neke moje predrasude.
Ja sam se suzdržala i nisam otišla na tu temu :)
Citiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
Potpis!
Dodala bi da mi cesto nije jasno kada se npr. javi neka mama koja recimo je odustala od dojenja ili dohranjuje, pa pita neko pitanje oko toga, a onda se jave sa pricama kako su one uspjele uz muku, odricanje i patnju i nisu odustale ni pokleknule pred pedijatrom ili patronaznom. ?????!!!!! Ono, pa zasto pod maskom davanja savjeta glorificiras svoj uspjeh? Jel to potrebno? Koliko ce to stvarno pomoci ili ce kod te osobe izazvati da se osjeca jos jadnije i losije, jer eto, nije dala sve od sebe kao neka druga mama?
Ovi grafički znakovi i crtići nisu emocije nego zbunjivanje. Mogu se tumačiti na dovoljno mnogo načina i poruka. Sada sam recimo umorna i nujna i ove znakove tumačim ovako: tvoja razina razumijevanja ove teme je nivo teletabisa, radije se makni (skuhaj si kavu), primi se nekog posla (napravi kokice ili nešto za jelo), ostat ćeš u boljoj uspomeni (peace),....malo karikiram, ali to je ipak tako.Citiraj:
sirius prvotno napisa
Da ne pričam kako sam se jednom užasno posramila (to mi je valjda ta trauma od tih znakića, kada sam prijateljici poslala krivi uvredljivi znak. misleći da je košnica s pčelama...
Ali zar odgovaranje i praćenje teme i članova ne bi trebalo biti i jedan od zadataka moderatora temeCitiraj:
bubekica prvotno napisa
Joj, bako, te pčele su mi bile uljepšale dan, a sigurna sam da je tako bilo i s primateljicom. Smijeh je lijek.
Inače kavica meni znači promatranje sa strane uz koji ironičan komentar, teletabisi su mi kad se s nekim ne razumijes (....lud zbunjenog), a kokice mi pašu uz čikfajt.