pulinka prvotno napisa
OK, podižem, prva tema na koju sam naletela, ne, ne radi se o meni, daleko bilo :mrgreen:.
Dakle, odradila sam odavno svoje PPD i iskreno, uopšte nisam očekivala situaciju u kojoj sam.
Moja seka je postala mama negde slično kao i bmaric, možda koju nedelju ranije :heart:.
Porođaj je bio hitni carski, ostali u bolnici 7 dana zbog sumnje na aspiraciju mekonijuma, beba je bila na antibioticima.
Od tada beba super napreduje u težini, čak natprosečno, seka je prevazišla sve početne probleme i uspešno doji, sada već puna 3 meseca.
Naizgled, sve je u redu - ali, ali, ali: mene sestra zove svaki dan, više puta, razgovaram sa njom i po sat, dva svakodnevno kad saberem, skoro svaki put plače, obično nije stigla da jede, spava, istušira se, nema pojma šta bi kuvala, ništa joj se ne radi, sve zaboravlja, misli su joj haotične, logika i zdrav razum - nepostojeći. Beba ima neke sitne zdravstvene probleme tipa ojeda, bljuckanja, izvijanja itd, itd., koje nju bacaju u histeriju. (pedijatarka joj je neka čudna, stvarno, ne čudi me što se sestra oseća zbunjeno i nesigurno).
Ja sam joj već više puta otvoreno rekla da razmišlja iracionalno, da treba da potraži pomoć psihologa, isto sam rekla i našim roditeljima i njenom mužu. Reakcija-kao zidovima da sam rekla.
Enivej, meni je odavno dosta. Imam svoju porodicu, svoju decu, svoje zdravlje. Ruka i uvo mi se koče od višesatnog telefoniranja u bilo koje doba dana, ne stižem svoje obaveze po kući, psihički se osećam užasno (MM kaže isto za sebe). Ni ja ni on nismo kvalifikovani da joj pomognemo. Ja nisam ni psiholog ni psihijatar i iskreno, umorna sam od vaganja reči i promišljanja da li će neka moja nepromišljena reč da gurne nju i bebu sa ivice- prozora ili terase :-o:-(.
Jutros me je istresla iz kreveta plačući na telefonu jer je guglala (:-x) i sigurna je da joj beba ima refluks (želučani), i šta ona sad da raaadi???
Ona je totalno nesposobna, citiram njene reči, i treba joj bebu oduzeti, jer ne ume da se brine o njoj, a samo meni veruje, i ne zna šta će....Ona se, citiram, nikad nije brinula ni o kome i ne zna kako se to radi...Trenutno je naša mama sa njom, a meni je pun kufer...
Mislim, to je moja sestra i ja je obožavam, i divno mi je njeno dete, ali ja sam na granici MOJIH psihičkih moći. Ne mogu da se nosim sa takvom obavezom i odgovornošću- već tri meseca, ako računam od porođaja, a realno skoro godinu dana, jer se čujemo svakodnevno otkako je ostala trudna, samo je tada bila puno pozitivnija.
Meni treba savet, uteha i strategija. Znam da je smešno, ali tako je.
Uopšte mi nije zabavno da svaki dan od mojih reči zavisi psihofizičko zdravlje jedne mame i male bebe. Iskreno, divim se savetnicama na SOS telefonima.
