 |
|||
I ja sam takva. Ne čudim se ja njegovom strahu, nego kako to ne ide na bolje. Neko vrijeme sam mislila da ide, a onda je došao pubertet.
Što se tiče razgovora, osobito telefonskih, meni je to lakše kad je vezano za posao, nego u neformalnoj komunikaciji jer na poslu znam što imam reći. Ono na što nikako ne znam odgovoriti su čavrljanja tipa Šta ima? ili Inače?
Nikad ne dođem dalje od: A evo...
a kako inače, dok se družiš privatno? isto ne voliš pričati?Jurana prvotno napisa
ja recimo nisam sramežljiva, ali mi se ne da ćaskati. i počne me nervirati ako me netko zapitkuje nešto po meni nevažno, o čemu ja mislim da se nema šta pričati osim tek da se nešto priča, a to mi se ne da. radije bih da šutimo nego bezveze čavrljamo. sad, šta je bezveze...
Isto kao ti, volim pričati, ali ne volim kad se nema o čemu, nego tek toliko, reka bi moj dida: govori da govori.
S nekim koga poznajem, prilično se uzbrbljam. I ljudi mi se često povjeravaju, valjda zato što u većim društvima ne govorim puno, a i inače dobro slušam.
Nije mi problem smislena komunikacija, samo small talk
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom