Tražila sam po pretražniku ali nema nijednog sličnog iskustva. Biću malo opširna čisto da dam kompletan uvid u situaciju pa će možda neka od vas biti pametnija i jasnije videti problem

Matija ima 3.5 godine (kao i njegov brat blizanac koji će se ovde pominjati čisto jer postoji, sa njim nemam nikakvih problema). U jasle su krenuli sa 20 meseci uz standardnu adaptaciju sa plakanjem, Matija mnogo više i mnogo duže od Borisa. Adaptacija potrajala skoro 2 meseca i napokon se završila. U jaslama su bili godinu dana i sledećeg septembra (ovog poslednjeg) prešli su u mlađu vrtićku grupu sa još nekoliko prijatelja iz jaslica.

Adaptacije na vrtić skoro da nije ni bilo. Plakanje zbog nepoznate sobe i nepoznatih teta samo u prvih 10min a već sutradan su ušli bez problema i nastavili sa takvom praksom sve do frebruara kada se, po meni, desio prelomni trenutak. Ali stići ću i dotle.

Jedna od teta pokušava da zatrudni putem IVF-a pa je u dva navrata odsustvovala - prvi put samo od punkcije do testa bete a drugi put skoro 2 meseca jer je upala u program za besplatni IVF. Moram dodati da im je obojici to omiljena teta. Barem je bila do februara. Direktna, spontana, topla ali dosledna, mnogo sličnija meni nego ona druga. Sve je bilo idealno do njenog povratka, čak se nisu bunili ni kada im je u ispomoć dolazila treća teta koja trenutno vodi predškolarce.

A onda se naša teta vratila i uskoro je počeo haos. Par dana nakon njenog povratka po planu je trebalo napraviti predstavu u okviru grupice u kojoj bi se razbio strah od mraka - omiljena teta bila je mrak i par deteta, uključujući i Matiju, to su prestrašno shvatila (čisto da budem slikovita, imala je crno platno koje je držala razvijeno ispred sebe tako da se nije videla). Plakanje, smirivinje, objašnjavanje i sve što ide uz šok. Već narednog jutra morale smo mu obećati da više neće biti 'mraka'.

I sve bi bilo OK da se to njemu nije tako urezalo da od tada odbija odlazak u vrtić, plače svakog jutra kad ga ostavljam (plače, urla, valja se po podu ako su tete dovoljno pametne da ga ostave na miru ili ih udara i šutira ako nisu), svakog dana me po par puta pita ''Sutra ne idemo u vrtić?', odbija bilo kakve predstave kako u vrtiću tako i uopšte...Do skora je bio smiren samo ako su obe tete prisutne, nije im dozvoljavao da ostavljaju otvorena vrata, za svako otvaranje prozora morali su da ga pitaju jer bi opet dobijao napade straha. Kad dođemo po njega on je razigran, naspavan, sit i na pitanje kako mu je bilo kao iz topa odgovara 'Super!!!''

Ono što mene brine jeste poremećaj spavanja koji se nekako poklapa sa svim ovim što napisah do sada. Ne svake noći ali ipak dovoljno često da me zabrine i natera da pratim obrazac on se ili probudi pre svitanja kao npr jutros i ostane budan do polaska u vrtić ili se probudi u gluvo doba noći i ustane da se igra sat/dva a onda zaspi. Jako često mu se dešava i da ustane i traži da zameni krevet, nekada traži mene da legnem pored njega a nekada insistira na samoći (čak i ako to znači da će spavati sam u gostinskoj, bez svetla). A obrazac kaže da se skoro sve dešava ili na početku vikenda ili nakon bolovanja ili uoči nekog obećavanog događaja u vrtiću (idu u šetnju, bojaju jaja, kite bor...) što bi se svelo na cifru od barem 2 takve noći sedmično.

Sam Bog zna koliko sam zuba istupila za ova 4 meseca objašnjavajući da se nema čega bojati, razgovarajući sa njim o eventualnim problemima koje možda ima u grupi, nudila da zamenimo grupu pa čak i vrtić i ništa