ne znam sta je ap. za taj izraz sam prvi put cula ovde, na rodi, a mama sam bila jos 6 godina pre toga. naravno, ne uvek idealna i bezgresna, ali kroz odrastanje svoje i svoje dece shvatila sam sledece:
bez obzira na uzase modernog zivota (rano odvajanje od dece, visesatna odvojenost svih clanova porodice tokom dana, otudjenost svih vrsta, egzistencijalni i porodicni problemi...), ja uzivam da provodim vreme sa svojom decom i trudim se da ono bude sto kvalitetnije. u tom vremenu ima sati posvecenih samo njima, a bogami i onih drugih koje posvecujemo jedno drugom kao partneri i li svako samo sebi. i mislim da je to vazno za integritet svakog od nas ponaosob.
od samog rodjenja svoju decu postujemo kao kompletne licnosti i uvek se trudimo da svaki zahtev izvagamo i pravedno presudimo kad moramo reci "ne", za njihovo i dobro svih nas.
kada osetimo da bismo mogli da ih povredimo nekom svojom izjavom ili gestom, sklanjamo i smirujemo do faze potrebne za normalan razgovor.
problemi se resavaju konstruktivnim razgovorom u kome svako ima pravo da otvoreno kaze sta misli.
svaka njihova potreba za samostalnoscu sa radoscu je odobrena pod uslovom da se ne kosi sa sigurnoscu.
i najvaznije:u svakom trenutku , i kada smo ljuti ili tuzni, one znaju da ih bezuslovno volimo.