Mene u prvom redu zanima kakav stav ima tvoj muž u svemu tome? Ako si mu otkrila šta te tišti i povjerila mu se, ako je on stao na tvoju stranu i podržava te - onda je vrijeme da postavite nova pravila ponašanje, i to pod hitno.

Glavni adut imaš ti u rukama, ti si majka djeteta kojeg oni obožavaju iznad svega. Zar misliš da možeš napraviti išta toliko strašno da bi se oni inatili i zbog toga ne viđali svoju voljenu unučicu?

Iz tvog opisa, meni se oni ne čine loši prema tebi, mislim da su oni iz one kategorije previše brižnih i zaštitničkih pa iz velike ljubavi čine loše stvari.

Prvo muž, onda oni - na lijep način. Ak se da objasniti - dobro, al ak se neda onda je vrlo važno da se zna tko je tu koga rodio.

Nas su muževi starci tretirali kao male bebe, iako smo imali već dvoje djece, s tim da je tu bilo svega više nego ljubavi. Onda je MM pukao, odlučio da smo sad njegov život ja i djeca, pobrao nas u podstanare (ćumez, a ne stan, al tak smo bili sretni...)

Od tog časa starci su se preokrenuli za 100%, do jučer su mislili da ćemo bez njih umrijeti od gladi i odjednom su se pretvorili u dva preplašena stara stvorenja. I tek tada su nas počeli doživljavati kao odrasle osobe i roditelje. Poslije je bilo sve 5 al nikad nismo više ni pomišljali živjeti zajedno.

Mislim da kod tebe nije tako strašno, al da je zabrinjavajuće za tebe i tvoj psihički status - definitvno je. Moraš se izboriti za sebe i svoje dijete. Svaku minutu vremena koju ti imaš i želiš je provesti sa svojim djetetom trebaš je imati jer je za tebe nenadoknadiva i ne može se vratiti više nikada. Ne možeš čekati da sagradiš kuću jer do tada će tvoja kćer već imati 4-5 godina i do kraja života ćeš žaliti za propuštenim vremenom.

Apsolutno si ne mogu zamisliti da mi itko na ovome svijetu može uzeti dijete iz mojih ruku ako ja to ne želim i da mu ja to mirno dopustim. A moram naglasiti da spadam u vrlo tolerantne i miroljubive osobe. To znači da si ti pretolerantana, definitivno!