Ja sam na carski rodila zbog zadaka i dogovorila sam se s anestezeologom da bude spinalna ansetezija, no nakon pola sata pokušavanja nije mogla ubosti iglu na pravo mjesto (nije mogla naći ili tako nešto), pa sam pristala na opću anesteziju.

užasno mi je smetalo da ni ja ni muž nismo vidili kad se mala rodila. non stop su mi govorile da je beba sa mm ali on je jadan vozio krugove oko rodilišta dva sata. malo nakon što su ga pustili u rađaoni gdje su me držali 6 sati nakon carskog su donesli malu i mi smo je probali staviti na cicu - nismo imali pojma kako a ja se nisam mogla jako micati. mala nije imala pojma što da radi i sestra mrska je vikala na nas kad je skužila što izvodimo i rekla da nema dojenja dok me odnesu na odjel. grr ja ljuta ali umorna sam zaspala. kad sam došla na odjel opet nema bebe, ja molila i prosila da mi donesu ali opet zbog reza nema šanse se snaći. luda, očajna i umorna čitala sam svu literaturu koju sam imala sa sobom ali opet nikako naprijed. sestre u opće nisu bile jako zagrijane za pomoč i tek drugi dan mi je došla jedna pokazati kako stisnuti malo bradavicu da stane maloj u usta (imam velike a ona se rodila sićušna, 2800g) i ajde nekako smo počele... brojila sam koliko je puta sisala i nekako nam je 4 puta zaredom bilo maximum. ja sam bila očajna i plakala i uglavnom nije bile neke velike pomoči od sestara. no, upornost se isplatila. 4. dan nisam više morala malu nadohranjivala na žlicu, potegla je cicu više od 20 puta u jednom tiru i zvala sam mm doma sva oduševljena. drugo jutro sam zamolila pediatricu da napiše u kartonu da se mala prirodno hrani te da joj ne daju nadohranu. od 4. dana pa do danas (a sutra slavimo 6 mj), isključivo oduševljeno dojimo.

upornost se uvijek isplati