Ja josh uvek znam da podviknem. Svojevremno su po par puta dobili po guzi ali kao prvo nishta nisam postigla sem trenutnog mira (sve se ponavljalo josh milion puta uprkos shljepkanju) a kao drugo moram da priznam da imam jaku ruku i da se plashim da necu moci da iskoktrolishem bes i udarim polako. Zato sam odustala od lupkanja i preshla na prichu (i ponekad viku kad bash preteraju).

iskreno, od lupanja se tezhe odviknuh nego shto se naviknuh. X puta mi je ruka opet poshla ali sam se suzdrzhala i pochela da drobim u nedogled. Da chovek ne poveruje kako ruka nauchi pokret posle samo par puta :/

Elem, fitilj mi je sve duzhi i to mi je za nepoverovati. Sad sam josh stpljivija jer su krenuli u jasle pa smo svi josh uvek tuzhni ujutru (ja ne pokazujem ali mi se srce kida) i onda se trudim da im celo popodne prodje bez ijedne vike sa moje strane.

Oni su prvih dana nakon jasli bili nepodnoshljivi. Tukli su se, gurali, bacakali za svaku sitnicu. To opravdavam chinjenicom da nisu spavali u jaslama a ni kuci nam nije bolje ishlo jer su se svako malo budili da provere jesam li tu (uz plach, naravno). Sad spavaju u jaslama oko 1.5h a onda ih odmah po budjenju kupim i vodim kuci ili u shetnju da nadoknadimo propushteno vreme. Kroz mesec dana cu pocheti da radim pa ce ostajati josh 2h nakon budjenja ali do tada ce se vec naviknuti i ukapirati da mama UVEK dodje po njih,

Razumem njihov bes, trudim se da im udovoljim u granicama normale i da ostanem mirna kad preteraju. Ne zhelim da od mene uche da se vikom reshavaju problemi jer se ne reshavaju. Da idem pravim putem potvrdjuju mi i tete u jaslama koje se odushevljavaju kako su tihi (ne povucheni, samo se ne dernjaju za svaku glupost kao druga deca), kako umeju da saradjuju, saslushaju, poslushaju, kapiraju zashto nema vishe soka ili zashto se mora spavati. A to mi daje snage da ovako nastavim.

Zakljuchak: da nadjem pravi nachin vaspitavanja trebalo mi je cirka mesec dana.