Slazem se sa Zrinkom. Kad vec radjas tesko je nesto mijenjati i zahtjevati. To treba ciniti sada i organizirano. Ja sam se svadjala sa doktorom i babicama, pa nisam puno postigla. Onako u bolovima i vec nemocna, jedva sam imala snage za govoriti, a ionako te nitko ne sljivi. Jednostavno te ne shvacaju ozbiljno. Posto sam imala problema kod prvog poroda za ovaj drugi sam se stvarno priopremala, psihicki, fizicki i u razgovoru sa mojim ginekologom. On je zbog toga dosao u rodiliste to popodne iako mu nije bila smjena (svaka cast!). Pregledao me i rekao da jos ne tiskam i da ce se on brzo vratiti. Prodisavala sam trudove ne znam koliko dugo, dok na kraju nisam izgubila kontrolu. Tijelo je samo tiskalo. A ja osjecam da se beba ne mice, ne izlazi. I znam da nesto nije u redu jer je tako bilo i s prvim. Molim babicu da zove doktora, a ona meni drsko: Gospodjo, ja sam veceras dezurna i JA cu vas poroditi! Sta ce vam doktor!!! I na vratima boksa nastavi pricati sa kolegicom o shoppingu!!! :shock: Ja je jos pitam nekoliko puta, a ona me pogleda preko ramena i nastavi ignorirati. Uskoro dodje sestra sa odjela kojoj me preporucila prijateljica (zenu vidim prvi put u zivotu), obrise mi lice i otrci po doktora. Kad je on dosao, pregledao i rekao HITNO NA CARSKI. E onda je sve bilo ko u Hitnoj sluzbi. Trka i panika. Ona je poblijedila i ustrcala se oko mene. Skoro sam je pukla nogom .
Sto se tice djecje sobe, tu sam ganjala sestre non stop. Donjela mi ona maloga na podoj, a on spava. Za pola sata otrgne mi ga iz ruku i kaze da ce mu dati bocu. Ja joj kazem da cu ga podojiti kad se probudi, jer je sad sit, a grudi mi pucaju od mlijeka. A ona: Sad je vrijeme hranjenja i ja cu mu dati bocu!!! I kroz vrata! A ja vicem za njom: Necete mu dati bocu! To je bilo tragikomicno za viditi. Ipak mu nije dala, ali je bila ljuta ko pas.
Ma zasto se uopce moramo s njima svadjati oko normalnih stvari. U tome je stvar. Zelimo da nam porod bude lijepo iskustvo, a ne da se spremamo ko da idemo u rat. Zato se trebamo boriti izvan radjaone.