Bašs am neki dan vidjela ženu koja je dojila dijete u parku na klupici,sasvim opuštena i s drugom ženom je razgovarala, dok su njihovi stariji klimci trčakarli sa sladoledom-predobro,pomislila sam, kao ja to ne bih mogla ..ja bi se valjda zavukla, kao što i jesam, s malom i najmračniji kutak tog parka i polako, u miru podojila, izljubila ju, pospremila ciceke ( njoj nikad jedna nije bila dosta), popravila grudnjak i nastavila dalje...

Od uvijek me više privlačilo to dojenje u miru i tišini, da smo samo ona i ja i eventualno muž i pas, sve drugo mi je bilo too much, čak mi je i let down bio slabiji tad, tako da je i ona valjda navikla da bolje ide ako smo same,pa je kasnije krenula mlatarati rukama drugima da se maknu, a kad je naučila govoriti ( da, mi još dojimo unatoč mojoj nelagodi jer je to naša stvar) je i govorila-makni se xxx... tako da eto...