Mi jučer bili na Rebru na neuropedijatrijskoj kontroli sa EEG-om.
Najvažnije je da je sve u redu i da više ne moramo tamo odlaziti (ostao nam samo Goljak). ALi...
Otišli u 10 vratili se kući u 5. To je katastrofa. Sva sreća da već imamo iskustva pa znamo da to traje dugo. Ali za one koji idu prvi put - obično nisu spremni. Mi ponjeli jesti, piti i igračke.
najviše umori to čekanje. Prvo na EEG, pa plač i dernjava jer teta stavljaonu kapicu sa elektrodama na glavu, pa gel ispod svake elektrode.. Ne zna se da li je više plakao Matej ili ja... A teta samo kaže - čvrsto ga primite i stisnite zube. Istina, teško je to, ali i najbrže i najbolje. A onda kad smo stavili kapicu sve ok. Ona mu je pričala i zabavljala ga cijelo vrijeme snimanja. Nije više ni plakao niti se otimao. Zainteresirala ga je. Na kraju sam joj samo rekla: Svaka Vam čast. A njoj je to puno značilo, jer nije lako raditi s takvom djecom (ima puno djece sposebnim potrebama), a i još su mali....
E, a onda još nekoliko sati čekanja na pregled.
Sam pregled bio je brzo gotov, a najsretnija sam bila kad je rekla da je sve ok i da se više nećemo viđati. I kod doktorice je plakao i vrištao.
Poslje je zaspao u autu ispavao još dom dva sata. I navečer išao spavati u 9 i spavao cijelu noć.

Pitam ja njega: Što si ti mamina?
A on meni: Jubav, zjato i dusa.
A koliko mama tebe voli?
A on raširi ruke: Ojiko