 |
|||
Kako se suzdržite?
Primjetila sam da u zadnje vrijeme dosta vičem na dijecu,željela bih to promjeniti i sama sebi svaki put obećam da to više neću raditi ali onda kada naprave neku glupost ja počnem vikati, jednostavno se nemogu kontrolirati.Kako da to promjenim ?Što vi radite u takvim situacijama?
probaj prvo brojati do 10!!ili mozda 100??
A jel mozes opisati sto se tocno desi pa pocnes vikati? Da ti mozda damo neke ideje kak da te situacije rijesis bez vikanja a na obostrano zadovoljstvo
Evo npr.danas zove me mama od školskog kolege moga sina(idu 3 razred)i pita me kako se on pripremio za test ,ja sam ostala iznenađena zato što nisam imala pojma da uopće pišu test i zato što je već bilo skoro podne a on još ništa nije ponovio.Tada sam ga počela vikati.
Danas smo M. i ja nešto raspravljali o nekom problemu koji se pojavio u vrtiću i ja sam se malo naljutila. Zapravo, nisam se naljutila nego sam bila zabrinuta. Nisam vikala, ali nisam baš ni bila u nekom najboljem raspoloženju. Kad veli meni M.: Mama, zašto se ti tako naljutiš i namrgodiš i počneš brzo hodati? A ja kažem, pa kad sam zabrinuta i kad mi ti nećeš odgovoriti i ozbiljno razgovarati, mislim da nema drugog rješenja nego da se naljutim. A on će: Ima, nasmij se malo, pa ćeš vidjeti da ima. Odlučila sam ubuduće što češće poslušati njegov savjet.
ja sam primjetila da se cesce razljutim tj, da me svaka sitnica moze naljutiti i pocnem vikati kad imam pms, tj dva tri dana prije menge..
ostale dane se nekako skuliram, npr, znam brojati do pet prije nego nesto kazem, ili odem popiti casu vode ....
ma ja znam urlati ko sivonja ali mi odma bude zao jer skuzim da toncek vraca istom mjerom...jasna stvar,oponasa me. nekad se ne uspijem skulirati kada npr po stoti put se penje na policu ili dira sparet ili lupa po staklu a pet puta sam ga odmakla ili se penje na stolicu i hoce hopsat a sto puta sam ga makla-onda nemam kontrolu,no nekad se samo okrenem,odmaknem ga i preskocim njegovonegodovanje sto je bolja varijanta.a pms ili kad sam umorna.ma joj svi imamo neke granice,od krvi i mesa smo,normalno da popustim.svaka cast ako postoji netko tko nikada ne vice
kad zavicem, jer se ne stignem ili ne mogu suzdrzati, ispricam mu se poslije....
Ja se stalno derem. Ako se ne izderem klinci me uopće ne doživljavaju. Naravno da i oni mene oponašaju pa se i oni deru. U kući je stalno deračina.
Obično krenem sa normalnim tonom, ali kako me klinci ne poslušaju, izderem se.
Tipičnoi primjeri:
Elena pusti, Danijela..prestani ga vuči za kapuljaču... gutiš ga... ELENA PUSTI GA!!!
Danijel siđi dole sa stolice...siđi past ćeš... Danijel siđi dole dok nisi razbio nos...SILAZI DOLE S TOG STOLCA!!!ODMAH!
Tak je kod nas po cijele dane. Fora je u tome što se uopće ne želim derati nego me oni uopće ne slušaju dok se ne izderem. MM veli da me djeca uopće ne poštuju.
Probaj drugacije.neva prvotno napisa
Evo npr.danas zove me mama od školskog kolege moga sina(idu 3 razred)i pita me kako se on pripremio za test ,ja sam ostala iznenađena zato što nisam imala pojma da uopće pišu test i zato što je već bilo skoro podne a on još ništa nije ponovio.Tada sam ga počela vikati.
Evo trik - prije nego pocnes vikati, duboko udahni, odi se ohladiti, a ondaaaa.... E onda probaj saznati uzrok tome zasto je napravio to sto je napravio ili nije napravio. I to NE pitanjem "Zasto mi nisi rekao?, Zasto nisi poceo uciti?". Otvoreno razgovaraj s njim. Umjesto 'Zasto' ga pitaj "sto se desilo pa...." "sto mislis da bi se desilo da si..." "kako to da..." itd.itd. ("Zasto" je previse napadacki i neces dobiti iskren odgovor u 99% slucajeva
To mi je bilo totalno otkrivenje na radionici (trening roditeljske kompetencije). Sto mi roditelji imamo tendenciju odmah nuditi rjesenje - odmah zaskocimo dijete. Dijete nesto zabrlja, i eto nas odmah govorimo sto bi trebalo, zasto to nije dobro, sta mora napraviti itd. Em odbijamo dijete jer "pametujemo", em ne saznajemo sto je uzrok tome svemu. Kroz takav otvoreni razgovor i pokazivanje stvarnog interesa se moze svasta saznati - sto nismo ni slutili.
Evo npr. dijete nesto napravi nekom drugom djetetu u vrticu. Mi krenemo u otvoreni razgovor i kroz razgovor dodjemo do toga da se dijete osjeca neprihvacenim u grupi, ili se mora dokazivati da bi ga prihvatili ili sasvim nesto deseto. I tada mozemo djetetu pomoci da rijesi taj problem. Da smo samo reagirali na nedolicno ponasanje, nikad ne bi saznali sto je u stvari po srijedi niti bi mogli istinski pomoci djetetu. Rijesili bi nedolicno ponasanje, a ono sto ga je uzrokovalo bi i dalje ostalo problem.
Meni je to bilo totalno otkrivenje
neki dan je imao Ian tantrum ničim izazvan. obukli smo se za van i onda je odjednom krenuo bacati čizme jer se neeeeeećeeee obuuuć :?
nakon mojih par mirnih pokušaja sam viknula i obukla ga dok se on otimao. smirio se nakon minutu i pita me "zašto vičeš na mene"
i ja mu velim "a kaj da radim srećo kad se bacaš po podu i tak se dereš da me ne čuješ šta ti govorim?"
znate kaj mi je rekao? "pa zagrli me"
možda bi ih trebali više slušati
Ono gore sto sam opisala se ipak ne koristi u svakodnevnim stvarima kao sto brigita2 opisuje... Ono gore se koristi u nekim "velikim" i "ozbiljnim" situacijama..
Sto se tvog slucaja tice, mislim da je stvar u tome da su tvoji klinci navikli da NE MORAJU reagirati dok ne pocnes vikati. Oni znaju da imaju jos toliko i toliko sanse za produzetak jer vide da jos nisi digla glas i cekaju da dignes da te shvate ozbiljno.
Za pocetak probaj drugacije traziti da ispune nesto. Nemoj reci "Danijel sidji dole sa stolice" - jer to je cista naredba i u startu nam je svima takav sistem komunikacije odbojan (pa i klincima). Probaj to reci koristeci osobni govor
Ja hocu/necu
Ja zelim/ne zelim
Ja volim/ne volim
Meni se svidja/ ne svidja
Tak da bi ta recenica mogla biti recena nesto u stilu "Zelim da sidjes sa stolice", ili "Zelim da sidjes sa stolice jer ne zelim da padnes". Znaci govori iz sebe, iz onog sto ti mislis, ne neke opcenite recenice. Ove recenice recene iz sebe imaju vecu tezinu od ovih opcenitih.
Isto tako kad govoris klincima nesto i bitno ti je da te zaista poslusaju, nikad im nemoj govoriti onako usput, npr. usisavas, radis nesto i usput vices "sidji sa stolice". Prestani raditi to sto radis, dodji do djeteta, uspostavi kontakt ocima i ozbiljnim glasom mu reci "Ne zelim da se penjes jer ne zelim da se ozljedis. Sto bi se radje igrao?" I u tom slucaju ne popustati, znaci moze izabrati nesto drugo sto bi se igrao, ako ne zeli, maknes stolicu ili sta god vec.
Mislim, ovo sve je teoretiziranje da se razumijemo. Nekad sljaka nekad ne, nekad tek iz 10. putMeni su ove stvari puno pomogle da ne moram 10 put ponavljati, i da me se shvati ozbiljno relativno rano. Mozda pomognu i vama.
Ajme ovo je totalno preslatkoi ja mu velim "a kaj da radim srećo kad se bacaš po podu i tak se dereš da me ne čuješ šta ti govorim?"
znate kaj mi je rekao? "pa zagrli me"
možda bi ih trebali više slušati
Ian
i ja san se jučer izderala na svoga i posli se osjećala kao govno
čitam JJ i vas da naučim nešto ali mi se ponekad čini da san totalni promašaj i da ne bi bila ni sposobna odgajati još jedno dijete
ali nije uvik sve baš tako crno, ima i dana kad mi sve izgleda super
Anchi sada kada sam čitala tvoj post shvatila sam da je pretežno prvo što ja pitam mog sina Zašto? zašto još nisi napisao zadaću? zašto se još nisi obukao'....itd svjesna sam da krivo razmišljam ali ja samatram da on već ima 9god i da bi neke stvari trebao sam uraditi bez mog opominjanja..Ponekad imam osjećaj da je jako flegma ,za razliku od mene koja sam ubrzana(u stilu napravi što imaš pa si miran).Uhvatim sebe u dosta situacija da ga kritiziram u stilu:pa daj kako to jedeš čitav si se zamazao itd.
neva, moj je prošao 12 pa se tako ponaša... ja sam prestala vikati.
Kasno piše zadaću, ok - on snosi posljedicu.
Sporo jede - ok, prihvatila sam da je spor.
Sporo se oblači - ok... probudim ga ranije i tak.
Prestala sam se živcirati, pokušavam živjeti s njim takvim kakav je.
Makar ponekad plamtim iznutra... nadam se da se to izvana ne vidi previše
Amalthea ali ako mu nekažem ma brže malo napiši tu zadaću on je piše čitavo jutro ako ga ne podsjetim da li je napisao domaći rad on ode bez njega.Meni onda bude krivo zašto se to desilo pa vičem.
neki dan je imao Ian tantrum ničim izazvan. obukli smo se za van i onda je odjednom krenuo bacati čizme jer se neeeeeećeeee obuuuć :?
nakon mojih par mirnih pokušaja sam viknula i obukla ga dok se on otimao. smirio se nakon minutu i pita me "zašto vičeš na mene"
i ja mu velim "a kaj da radim srećo kad se bacaš po podu i tak se dereš da me ne čuješ šta ti govorim?"
znate kaj mi je rekao? "pa zagrli me"
možda bi ih trebali više slušati
Ja ga puštam da ode bez zadaće. Domagoj je ipak 6. razred i mislim da je dovoljno velik da sam zna snositi posljedice svojeg (ne)rada.
Otkako ga puštam, puno je rjeđe bez zadaće.
Prije je stalno čekao da ga opomenem, a sad kad vidi da mu ništa ne govorim, on ZNA da mora SAM voditi računa o tome; da nitko drugi neće to napraviti umjesto njega.
Koštalo je vremena i nešto lošijih ocjena, ali situacija je znatno bolja sada nego je bila prije.
Nemoj se bedirati. Svi mi imamo takvih danaIan
i ja san se jučer izderala na svoga i posli se osjećala kao govno
čitam JJ i vas da naučim nešto ali mi se ponekad čini da san totalni promašaj i da ne bi bila ni sposobna odgajati još jedno dijete
U takvim situacijama kad se tocno osjecas lose zbog nekog svog postupka, smiri se, pozovi dijete, ispricaj mu se, objasni mu sto se desilo i zasto si tako reagirala i da ces sljedeci put probati drugacije. I to je to. Life goes on.
P.S. Samo je bitno kod isprike, ne traziti djetetov oprost, jer se time prebacuje ogromna odgovornost na njega. Kazes da ti je zao i to je to.
Podsjetim se kako se jadno osjecam ako vicem. I mantram si da znam bolje od instinktivne reakcije. I duboko disem.
vidiš i tu sam znala griješit ali san shvatila da on ni ne shvaća baš jasno tko kome šta treba oprostiti(još kad je imao negdje 3g)
pa mu sada kažem oprosti i gotovo,a najbolje mi je kad mu kažem molin te neradi to i to nemoj biti neposlušan
a on ali mammaa pa ti mene voliš uvik,
i to smatram recimo kao jedan plus u odgoju jer bez obzira vičem li ili ne on ZNA da ga volim i da to nije uvjetovano njegovim ponašanjem
inače mi je najgore kad čujem roditelje/none/babe... kako viču na djecu
ne budi zločest nitko te neće voljet to mi spada baš pod emoc. ucjenu
Mislim da ću se ubuduće obraćat Ianu za savjet. Fakat mudro malo biće
Mislim da ću se ubuduće obraćat Ianu za savjet. Fakat mudro malo biće
Fascinantno je toMislim da ću se ubuduće obraćat Ianu za savjet. Fakat mudro malo biće
Jesper kroz svoje knjige stalno provlaci ideju da djeca uvjek suradjuju i uvjek ukazuju na problem (za razliku od nas velikih koji znamo taj problem ignorirati). Oni ga ili verbaliziraju ili (cesce) PONASANJEM ukazuju u samu srz problema (a mi to cesto niti ne kuzimo).
Meni je najbolja moja kćer kad se meni dogodi da zavičem, onda mi kaže "Budi sretna, nemoj biti ljuta. Sad reci oprosti"
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom