Meni slanje u kut, sobu, stepenice... što li već, djeluje jako ponižavajuće po dijete i nisam nikad pribjegla takvom kažnjavanju.
Kad šizi, pokušam joj nekako odvući pažnju da zaboravi oko čega uopće tolika dreka- najčešće to provodim okretanjem na šalu. Npr. kad se baca na pod i šizi jer se neće penjati po stepenicama do stana, ja počnem zapomagati "Jadna ja, mene nitko neće nositi!!! Buuu.. pomozite, ljudi! Otpast će mi noge..." Njoj to bude smiješno, pa tako s noge na nogu i uz smijeh ipak dođe sama. Nakon što je par puta protestirala, sad već unaprijed počne s mojom forom "Jadna ja!!!" i odvaljuje se od smijeha i nije joj na kraj pameti tražiti da je nosim.
Uglavnom, gotovo svaki ispad riješimo nekakvom šalom. Ako zaista prijeđe granicu moje tolerancije (koja je dosta velika), ignoriram je i kažem da je to ružno ponašanje i da mi se javi kad bude opet ona stara Megica.
Jedino nisam baš ponosna na sebe što u situacijama kad se pravi da me ne čuje, često povisim glas. Nakon što tri puta lijepo zamolim npr. da dođe oprati ruke, četvrti put se već osjeti strogost u glasu, petu put i ljutnja, a šesti put, bogme, zavičem poštenski. I onda ona meni: "Pa, kaj se dereš?"
Sad mene zanima kako vi reagirate na to "pravljenje gluhim"?