STRAH - najveći neprijatelj pri porodu
Kad bi barem mogla vratiti vrijeme...
Na žalost zeznula sam sama sebi porod koji je mogao biti predivan.
Da krenem otpočetka.
Bilo me strah poroda. Ne, krivi izraz, bila sam doslovce u panici. Prvi porod bio je težak, da se blago izrazim i na samu pomisao na bolnicu ja bi se skamenila. Tješila sam se ipak da je to nomalan strah jer sad znam šta me čeka i tako. Mislila sam kad će doći do poroda ipak će sve ići svojim tokom i snagom volje, meditacijom, autosugestijom i ostalim opustit ću se. Na žalost, nije tako bilo i užasno sam ljuta na sebe.
Točno u ponoć pukao mi je vodenjak i tog trena sam se počela tresti. Tresle su mi se ruke i noge, doslovce kao u filmu sam mucala. Sama sebi sam govorila da se smirim, ali očito ne dovoljno glasno. Muž me je smirivao, pokušavao nasmijati. Bio je super, ali nije upalilo. U 1 smo bili u bolnici. Sve za poželjeti. Doktorica mi prijateljica koja je baš bila dežurna, domaća atmosfera, babica se zeza, a ja... trresem se. Do pola 3 sam šetala hodnikom i kad više nisam mogla hodati od bolova smjestili su me u boks. Ne mogu smiriti noge koliko se tresem. Muž je uz mene, ništa ne pomaže. Znam sve o disanju, o čuvanju snage i radim sve suprotno. Znam kako disati, a ja dišem totalno suprotno. Odmagala sam svojem tijelu i niti sad mi nije jasno zašto sam to radila. Zašto je moj organizam ,tj moj mozak tako reagirao. Izgubila sam se skroz, razuma uopće više nije bilo. Čak sam i vikala da ja to ne mogu, a ako nešto mrzim onda je to kad netko kaže ja ne mogu.
Na prvom porodu, iako je jako dugo trajao, sam prodisavala trudove, odmarala se između, nisam trošila energiju, nije mi palo na pamet trošiti snagu na vikanje.
U pola četiri, svi se skupili i rekli kreće porod. Bila sam u šoku jer sam mislila kako ću najranije ujutro roditi. Izgon je trajao dugo jer sam opet radila sve kontra. Babica kaže diši, ja tiskam. Ma užas. Babica je vikala na mene, ali ja bi i sama vikala na sebe. Užasna sam bila. Umjesto da surađujem, ja odmažem svojem tijelu.
Uprkos svemu rodila sam već u četiri.
Porod mi je mogao biti savršen. Sve je išlo kao po špagici - brz porod, bez ikakvih komplikacija, bez rezanja... Ma za poželjeti, a samo zbog vlastite gluposti, zbog straha koji je ovladao mnome skroz, zeznula sam si svoj porod, izmučila bebu i porod je okarakteriziran kao jako težak. Zašto sam si to sama napravila, ne znam , znam da sam jako ljuta sama na sebe. Nešto što je moglo biti prekrasno iskustvo, uništila sam.
Sad, nakon svega, kad sam malo pametnija ( i jako ljuta na sebe) razmišljam kako je strah stvarno čovjekov najgori neprijatelj, koji ga može paralizirati, a najgore je unaprijed se nečega bojati, kad ni ne znaš šta će biti. Uvijek treba razmišljati pozitivno.
Sad, nakon šta sam opisala svoj porod, samo bi dodala...
IMAMO BEBU !!! Imamo najsavršeniju bebu. Nisam, naravno, jedna od onih mama koje su zaljubljene u svoju djecu do boli, ali je prekrasan, savršeno malo biće.
Puse svima
 |
|||
Odgovori s citatom
snoopygirl prvotno napisa
... 
!
