Marta je krenula u jaslice sa 15 mjeseci. Izrazito je vezana za mene, još uvijek sisa (2,5, g) i to sam rekla med. sestri kod upisa u jaslice. Nije se čudila, nije komentirala, prihvatila je to kao normalno, a tako i tete.
Kada smo kretali na adaptaciju prvih par dana smo ostajali sa djecom unutra oko 15-ak min, a onda je teta rekla da izađemo van kada se klinci zaigraju pa da pričekamo. Moja Marta se za vrijeme adaptacije nije odvajala od mene, uopće sae nije igrala a kad joj nešto nije pasalo, onda je CICALA .

E onda smo skužili da ništa od takve adaptacije pa je tata išao s njom unutra (od njega bar cicu nije mogla tražiti ) ali opet isto. Držala se stalno za njega i na koncu je teta rekla da ju ostavimo da vidi kako će reagirati . 2-3 dana je plakala ali se kasnije smirila i ipak donekle prilagodila.

Adaptacija je trajala oko 2 tjedna, prvih dana su ostajali po pola sata, onda sve duže , pa na ručku a drugi tjedan i na spavanju.

Plakala je kad sam ju ostavljala i kada bi me vidjela da sam došla po nju odmah bi se rasplakala i potrčala k meni. Valjda se bojala da opet ne odem i ostavim ju.

Već sam rekla da je jaaaaako vezana za mene, a osim toga, problematičan joj je bio bilo kakav fizički kontakt, sa djecom, tetama itd.

Tako je skoro više od mjesec dana samo stajala i držala svoju bebu, listala slikovnice i nije se igrala sa drugom djecom, jednostavno je stajala sa strane. Što se tiče spavanja i klope, to je sve bilo OK, ali kontakt sa tetama i djecom-nikakav.

Inače se uspavljivala na cici, ali se vrlo brzo navikla da cice nema i da zaspe sama (doduše ima dudu).



Teta mi je rekla da ju neće forsirati ( i na tome joj puno hvala ), da će ju pustiti da sama polako krene u istraživanje i tako je na koncu i bilo. Kada je sama osjetila potrebu da se pridruži drugoj djeci, da se s njima igra, da se pomazi s tetama, to je bilo to.

Kad bih došla po nju, obavezno me srušila na klupicu i navalila na cicu, pa smo tako nacicavale po pola sata . Kasnije smo preselile cicanje u auto pa tata vozi a mi cikimo, a sada je i to izbacila.

Evo već punih godinu dana ide u jaslice, postala je pravi mali harambaša, igra se, pleše i jako voli svoje tete.

Ali ujutro uvijek isti ritual : Nosim ju u jutarnje dežurstvo a ona kaže : Žnaš, ja ću ti šada plakati .

Onda malo odcmolji, ali dok dođem do vrata, smiri se i zaigra.

Mi nismo mijenjali naš ustaljeni ritam pirje polaska u jaslice i brzo se navikla na raspored.

O jaslicama i tetama uvijek pričam pozitivno, kao o mjestu gdje djeca uživaju , igraju se i vesele (tako u stvari i mislim, između baka-servisa, čuvalice i jaslica, uvijek bi izabrala jaslice).

Nemoj se previše opterećivati time hoće li puno plakati ili ne. Mislim da svi plaču i to je grozno slušati dok si vani pred vratima i najrađe bi ušla unutra, uzela dijete i utješila ga. Ali svaki početak je težak pa tako i to.
Oni su još maleni i normalna je reakcija kad dođe nepoznata žena i odvede dijete u nepoznati prostor, odvoji ga od mame da počne plakati.

Jednostavno, stisni zube i pregrmi tih par dana, imaj povjerenja u tete i sve će biti OK