Da i ja koju prozborim na ovu temu.. Prvo dete koje nam je dato na hraniteljstvo bilo je mali Rom, preslatko, živahno dete, velikih pametnih okica. Obožavali smo ga svi po kući. Kod nas je proveo pola godine i u tom periodu naučio da hoda (joj, naša leđa), počeo da priča (trudili se da ne reagujemo na mama i tata, a srce nam se topilo) i proslavio prvi rođendan. Usvojila ga je divna, mlada romska porodica iz drugog grada, mesec dana su svaki vikend dolazili na adaptaciju. Ko god je i pomislio da ima predrasude, samo je trebalo njih da upozna. Predivni, topli, neposredni...prvi put su došli skoro stidljivo (ko zna kako su pomislili da ćemo ih primiti), a onda su bili tako dragi i prijatni - da iako smo se radovali što se adaptacija završila i anđelak ima mamu i tatu - bilo nam je i pomalo žao što se nećemo viđati..
Inače smo puni anegdota iz tog perioda, mm je tamnije puti i jednom prilikom sam sa njim, mališanom i bebom kou smo tek dobili na hraniteljstvo čekali u DZ, neku kontrolu..A. tek prohodao, pun energije šparta hodnikom, ja držim bebu, a mama do mene sve pažljivo prati.. Na kraju će: "Sladak vam je mali, baš liči na tatu!" I danas ga zezam na tu temu..