Ja sam se od svoje djece naslušala svega i svačega,od sina manje ali zato od kćeri svašta.Jednom mi je u bijesu rekla da bi voljela da umrem i da me nema,da ona nebi ni zaplakala.Moram priznati da jesam zastala minutu i pol ali odmah me prošlo .Na takve stvari sam totalno ravnodušna jer znam da to ne misli i nakon toga je plakala i rekla da to ne želi.Idući dan kad se opet naljutila opet mi je isto rekla.Ali kad je shvatila da se ne obazirem,odustala je.

Kad bih se,uz troje djece,obazirala na takve (za mene) detalje,dosad bih valjda poludjela.
Što se prijatelja tiče,objasni svom sinu da je Mate takav kakav je i da to ne znači da i on mora pričati o tim stvarima.