Vezem se u autu jer je veca sansa da dozivim nesrecu, nego da mi se porodjaj zakomplicira.

Zube jos nisam izvadila iako postoji "mogucnost" da mi se pokvare.

Jednostavno, ja ne razmisljam na taj nacin, i mogu opusteno hodati kroz zivot s takvim stavom. Puno ljudi ne moze. I to je njihovo pravo, da lijece bolesti koje bi prosle i same, da imaju 100 mjera predostroznosti radi ovog ili onog, da se ne mogu maknit 100m od kuce jer tko zna sto im se putem moze dogodit, da imaju doma cijelu apoteku, stetoskop, tlakomjer, skalpel i par igala (ja imam doma kutiju flastera i jedan kompresivni zavoj a muz kutiju panadola za glavobolju), da ovo da ono.

Ja zelim uzivati u punoci zivota, u svakoj lekciji koju dobijem, bila ona sretna ili tuzna, a ne provoditi dane brinuci se o svakoj sitnici koja bi mogla poci lose. Jer one sto trebaju poci lose, poci ce.