Porod koji se pretvorio u traumu...duuga
Kao prvo, na početku moram upozoriti sve cure koje su trtarošice i slabih živaca da ne čitaju.
Dakle...
Imala sam savršenu, planiranu i željenu trudnoću. MM me čuvao ko kraljicu. Puštala glazbu i pričala sa svojom bebom. Osjećala istinski i duboki poriv da postanem mama. Ja i MM prošli Rodinu radionicu o dojenju, tečaj priprave za porod (iako nije trebalo). Napravili plan poroda i pročitali sve što se moglo. Doma vježbali disanje. Cijelu trudnoću se nisam bojala jer sam razmišljala: "Nema me čega bit strah, moje tijelo i moja beba će znati što i kako teba, a ako im slučajno zatreba pomoć, doktori i babica su tu da pomognu". Podebljala sam jer će se ova rečenica pokazati ključnom.
Dva dana prije termina na kontroli u 8 ujutro otvorena 1 prst, stari dr koji je velika faca na pregledu mi rekao da mi radi nešto što će pokrenuti trudove. No ajde...
Nakon pregleda ja i MM idemo na kavu, meni je malo teško sjedit, a kad smo oko 11 došli doma, mene boli kao malo jača menga, ali se baš ne obaziremo. Ručamo, ja okolo zivkam ljude. Iscjedak sluzavo krvav. Oko 14 sati kaže MM: " A da počnemo malo gledat na sat?". I gledamo, trudovi na 12-5-7-3 minute. Legla sam i pokušavam spavat jer sam predhodnu noć spavala 4 sata. Boli sve jače, teško mi se opustit, puštam sebi i bebi glazbu, MM me potiče neka vizualiziram našu plažu itd. Oko 17 sati trudovi koji sada fino bole su na 4 minute. Dišem i znojim se ko konj. U 19 smo bili u rodilištu. Gleda me mlada dr i kaže "ma kakvi trudovi, ajte doma spavat", i procjenjuje bebu na 3600g i dodaje "Aiiiiiii kako vam je ogroman trbuh". Vraćamo se u 20 sati doma a mene boliiii.
Paše mi kad ležim, MM kraj mene i dišemo i brojimo. Trudovi i dalje na 4 min i BOLE (spavaj ti k***)!!!
Oko 22 dolaze na 3 min, traju dugo, nemrem govorit a leđa trgaju. U ponoć sveki u kontroli sa vrata kad me vidla kak se grčim viče "Pa kaj čekate, zovite hitnu, bu se doma porodila!!!"
Oko 00.30 dolazimo opet u rodilište. Sestra mrgud sa vrata "opet vi"
Na pregledu 4 prsta, dobivam klistir i ponavljam da će MM na porod samnom a ona prevrće očima. u 1.30 sam u boksu, dolazi mladi i zgodni dr i kaže da će prokinut vodenjak da ubrza. Ok može. Pita me želim li lijekove protiv bolova ili drip. Već me boli 12 sati i umorna sam i kažem da želim lijekove ali drip i epiduralnu ne- sve dok je samnom i bebom sve ok i dok imamo snage. Namjereno podbljavam.
On odlazi i dolazi MM. Dišemo, razgovaramo, on mi šprica usta. Oko 4 me već boli da pušem plitko i nemrem razgovarati. Kako naiđe trud ja povratim i pokakam se. Gledam prozor iza moje glave, još je mrak, ne vidim sat ali sam zapala u nekakvu polunesvijest od boli i tješim se kad svane da ću roditi. U 6 sam nesvjesna svega, izgubila sam ritam disanja, jaaako sam umorna, pričam gluposti (kaže MM da sam mu ponavljala da ima Pinokia na pidžami :? ), sestre i dr se izmjenjuju i stalno ponavlaju "još malo". Komentiraju da se ne otvaram. Stalno dolazi jedna mlada crna sestra koja mi se unosi u lice i smiruje glasom, nemam pojma kaj priča ali me smiruje. Počinjem se nekontrolirano tresti i okretati očima, MM zove sestru a ova kaže "dajte prestanite, niste prvi koji rađate" pa CTG ne pokazuje baš trudove (MM mi je poslije rekao da je bilo tako, ali da mi je trbuh bio izobličen i da je on vidio kako se beba GURA NOGAMA). Nemrem se skoncenrirat na disanje, stenjem i pokušavam se okrenuti sa desnog boka jer me leđa najviše bole. Nedaju mi, jer se beba navodno tako spušta, cijelo vrijeme povraćam i kakam. Dolazi crna sestra i kaže "tiše malo, ti se jedina ovdje čuješ, i prestani tiskati". A ja se u svoj muci pridignem i velim joj "ne tiskam ja, samo tiska, a ti molim te izađi i ne vraćaj se, ne želim te na svom porodu" Ona odlazi, a MM :shock: , ali šuti.
U 7 sati me tjera jaaaaaaaako na tiskanje, pritisak mi je na mjehur (daju mi kateter), ja režim a MM trči po babicu koja kaže "nećete vi još". Od boli neznam kako se zovem, vani sviće a ja gledam u strop i ponavlljam "Pomozi mi Isuse", dišem, gledam MM, on je isto cijeli izobličen. Pomišlljam kako bi mogla ustati i otvoriti prozor i kako bi bilo začas gotovo... Oko mene u boksevima svako malo zaplače beba a ja plačem kako svi mogu osim mene i kako sam nesposobna roditi. u 8 Vizita sa 20 dr dolazi, dolazi i onaj dr velika faca, pregledava me i prima za ruku i kaže još malo. smiruje me i vjerujem mu. dolazi oko 20 učenica i 20 stažista i svi gledaju, a ja nesvjesna svega. tek tu i tamo kad otvorim oči vidim njihova prestravljena lica. plačem i molim da mi neko pomogne u toj j****** bolnici. oko 9 kažem MM neka ide naći nekog dr i nek mu kaže da ćemo potpisat bilo šta, samo neka ga izvade. MM odlazi i u magli čujem kako viče na hodniku. nastaje trka, dolaze 3 dr, sestre i babica +onaj auditorium. kaže babica"evo, htjeli ste prirodan porod, šta se žalite. već ste dobili lijekove za bolove, za otvaranje i 2 infuzije". otvorena sam 8 prstiju i kaže da neću još. a ja kažem da ću sad tiskat pa ona kako oće. Pripremaju krevet, ja tiskam oko sat vremena i molim se da krene, ali beba neće van. Dr mi jaši po trbuhu ali nije dovoljno jak pa uskače drugi a ja razmišljam kako je zgodan. drugi mi tiska trbuh sa strane jer se beba zaležala. to peeeeeče i boli, ja režim ko životinja i suze mi cure. mislim kako će mi trbuh eksplodirat-tu sam zaradila strije. osjećam kako me međica peče i znam da bih trebala prestat tiskat ali mi je svejedno, makar pukla do guze. izlazi beba i stavljaju mi ga odmah na trbuh na golu kožu. ja vičem neka ne režu vrpcu još i nisu. beba je oooogromna, plava, pokakana i strahovito izobličena. ja se nemrem veseliti bebi nego ponavljam-hvala Bogu gotovo je". sad me toga sram, a babica kaže "ja sam obavila sav posao"! MM reže vrpcu i oni hoće uzeti bebu, a ja nedam nego velim crnoj sestri neka mi ga pomogne staviti na cicu. svi me gledaju bijesno, ali slušaju i sad su prefini. važu ga. dug je 53 i težak 4410g (sjećate se kak ga je dr procijenila).MM odlazi.10 ujutro je.
rađam posteljicu, svi su u čudu kolika je. ostao je komad, daju mi anesteziju i ja pada u blaženi san. budim se dok me 3 dr šivaju, crna sestra mi šapće da sam pukla nutra i ban sve do guze, ali da ovaj dr radi jako dobro. svi su sad jaaako fini, jer su vidjeli da nisam samo prvorotka koja bezveze cvili. ja i beba danima nakon toga spavamo, ja ne mogu 2 dana iz kreveta, rušim se u nesvijest svaki čas.
od toga je prošlo više od 3 tjedna, više ne osjećam tugu kad primim bebu, nemam više jako osjećaj da su mi uzeli dio osobnosti i onog praiskonskog znanja i nekakve moći i ne osjećam se ranjeno. tijelo se oporavlja ali emocionalna trauma ostaje. ne želim više imati djece, kad bi sad saznala da sam trudna završila bih na psihijatriji. svaki put kad se sjetim poroda dobijem napadaj panike. razmišljam i da potražim pomoć.
moje tijelo ni moja beba nisu znali što treba, a dr mi nisu HTJELI pomoći. moglo je drukčije da je mlada dr bolje procijenila bebu, da su me pustili da hodam, da su mi pomogli što im je i dužnost kad sam zapomagala, plakala i molila da mi pomognu, da je CTG bio ispravan itd.itd.
pretužno i prestrašno.
nadam se da će moje iskustvo nekom pomoći, meni je nekako lakše kad sam to nekome ispričala. sad znam da nije bilo MM koji je prijetio vikao da bi moj porod završio tragično, jer su pod zadnje prestali se obazirati na mene.
e da, i sjetila sam se mame. nikad nisam s njom bila u dobrim odnosima, ali sam misila kako bi voljela da mi je mama tu.
idem brisati suze, tipkam sa desnom, moj anđeo mi je u drugoj.
nakon svega-DIVNO JE BITI MAMA.
 |
|||
Odgovori s citatom
Jako mi je žao što si to prošla, mi smo imali slčno prvi put, srećom je naš bebač bio puno manji pa je lakše izašao, trebalo mi je nekih 4 godine da ponovno pomislim na bebu...
tebi i bebici
Beta prvotno napisa
