Tanči ovako je slično bilo i kod nas. Sad si me podsjetila... Imala je godinu i pol kad smo završili na Rebru na hitnoj zbog urinarne infekcije. Još sam dojila. Razmišljali su da li da ju hospiraliziraju pa su ipak odlučili da ne i da će joj dati intravenozno antibiotik i infuziju. Ulazi sestra svako malo, vidi ju da cica, uđe opet kontrolira infuziju, okrenuta bam leđima a J. mene pita... Mama koliki će to još dugo curiti (s 1.5g), a sestra se okrene.. Šok na licu i pita: Tko je to rekao?.. Ja kažem.. Ona... Kaže ona.. Nemoguće pa ima samo 1.5g... Uglavnom cijela hitna nas je došla vidjeti... J. Naravno više nije htjela ni a reći.
Da, pitanja je uvijek bilo puno i nikad im nije bilo kraja i bilo je i frustracija kad nije bila zadovoljna odgovorima, a pogotovo kad su odgovori bili drugačiji od onog što je ona zamislila.