Baš sam i ja o tome neki dan razmišljala. Bila sam u kazalištu gdje plešem honorarno i svi gledaju lukasa itd i jedna me žena pita -A kako si ti Ivana? I baš sam zastala i pomislim-kako sam ja? Od kada je Lukas došao u naš život sve je podređeno njemu. U početku mi je bilo stvarno teško i činilo mi se da uopče ne živim svoj život. Možda sam i pod utjecajem roda i sve prerigorozno shvatila- isključivo dojenje, bez dude i bočice, zajedničko spavanje, nosanje u marami, platnene pelene ( to sve bez ikakvih iznimaka...)... Ali nije mi ni najmanje žao i sada nakon 4 mj puno je lakše i nekako tek sada mogu početi misliti i na sebe, no on i dalje ostaje glavni . i samo mislim kako je njemu ali vidim da sam u nekim stvarima pogriješila i da sam trebala više misliti na sebe. npr. totalno mi je poremećena probava i kada sam sama doma neidem obavljati veliku nuždu jer ga ne mogu ostaviti u sobi samog, mogu što se tiče njega nekad ali... I pre olako sam nekako prešla preko čina poroda, da je to zapravo strašno težak proces i za majku. Čim sam došla iz bolnice, sutradan sam išla šetati i susjeda me pita kao već šetamo a ja odgovorim kao će njemu godit,kako se to danas preporuča nešto u tom smislu a ona me zapravo pitala za mene, kako ja imam snage. i nisam uopče znala da se razdoblje babinja odnosi na majku a ne na dijete!
Nije mi žao što se dajem svome sinu i znam da sam mu potrebna i a tako mora biti ali bi preporučila budučim mamama da se ne precijenjuju i da misle i na sebe i svoje zdravlje!