evo i nas podstanara već 5,5 godina.
živimo u ogromnoj kući, dvokatnici, ogromna okućnica, mir, tišina, bazen, ljepota....
gazde nam do lani živile u beču i viđali ih samo jednom godišnje kad bi oni došli liti na odmor. fino bi se taj dan sastali, pojeli, popili, pročakulali, predali im kuću ko crkvicu i mi bi otišli kod mojih na ljetovanje cilo lito (ovo bi ja litovala cilo lito, a mm radio).
e onda je lani umrla naglo gazdarica, mlada skroz i gazda se odlučio vratit doma. i sad on živi na gornjem katu, mi donjem i u ok smo odnosima. doduše, ne živim sa mojima, ne živim sa svekrom, ali živim u nekon instatnt odnosu sa gazdom. malo čudna situacija ali mi sasvim ok funkcioniramo.
mi smo tražili novu lokaciju za preselit, ali gazda niti čut da odemo. skoro nije počeo plakat kako će on jadan i kukavan sam.

mm i ja radimo, mala je u vrtiću, a gazda skuva ručak za svih. i onda nas čeka na parkingu jer mi eto kasnimo doma :shock:

nama je od početka ovdje bilo super jer je renta mala (400kn + režije). sad više ni rentu ne plaćamo jer smo u sretnom zajedničkom kućanstvu. režije jedan misec plaćamo mi, jedan on ili popola. kako ko zgrabi račune iz poštanskog sandučića.

i da, gazda je opsjednut našom malom. evo je prije 5 dana otišao do beča i svaku večer zove pitat šta mala radi (kupus čupa pa sadi ). i još se nije dogodilo da je otišao u grad a da njoj nije nešto donio. zadnji put je donio iz beča kasicu prasicu za nju i svaki joj je dan puni sitnišem

da mi je netko priča kako će mi život krenit i u kojem smjeru i kako ću živit sa čovikom kod kojeg smo iznajmili kuću rekla bi mu da je lud. ali eto, svašta je moguće u našega boga.