Moji jedu sve i zdravo i nezdravo, zdravu hranu zato jer je forsiram što više i što taj moment ne nudim ništa drugo u zamjenu (npr.kad su mahune na stolu vrte oćima, nisu gladni i boli ih trbuh, ali kažem to je danas ručak i mada nerado, ipak pojedu). Nezdravu hranu jedu zato što je jedemo i mi i preko nas su je upoznali.
Ja sam svjesna da se sve ovo kaj se piše o hrenovkama, salamama, smokićima, podinzima, ne dići nekim sastojcima koji vrve hranjivošću, ali isto tako ne radim drame ako pojedu nešto od toga.
Ono čega se ja bojim je hrana koju kupujem kao svježu i oslanjam se da je mrkvici, salati, kupusu...prošla karenca od tolko i tolko dana ako je tretirana nekim pesticidima i da je tek tada stavljena u prodaju, a i da nisu teletini, junetini, janjetini...davani neki lijekovi netom prije ubojstva, dok su još čvrsto stajali na svoje četri noge. E toga je mene strah, da mislim da radim dobro, a ustvari radim zlo. Tako da imamo sreću što živimo na selu i što imamo 70% hrane koju sami posadimo i uberemo i bar koliko toliko imamo kontrolu nad njom (neću sad spominjati zagađeni zrak jer na njega nemogu utjecati) i što hranimo piliće i kokice domaćom kuruzom i što pazimo kaj nam pajceki jedu.
Ali ipak uz sve to opskrbljujem se na Zagrebačkim tržnicama onim namirnicama kojih nemam doma i jako sam sumnjićava prema njihovoj prošlosti. Tako da je upitno koliki je omjer "loših" sastojaka kojima hranimo djecu iz "junk hrane" i koliko ima dajemo nećeg lošeg uz "zdravu hranu", a da toga nismo ni svjesni.
I ne opravdavam ovim tekstom sebe što dozvolim ponekad i hrenovku i bombon i čokoladu, jer to je ipak moja odluka na koncu.