Kod moje dece je razlika 2,4 godine i niko mi nije pomagao posle drugog porođaja, osim što me je mama snabdela sa frizom punim već skuvanih jela, i to pamtim kao divan period u životu. MM i ja sami, novorođenac mahom prespavao prve 2 nedelje (kasnije je nadoknadio nespavanjem ), na miru se upoznali i sklopili novu rutinu...Za razliku od ludnice sa prvim detetom, gde sam vrlo brzo završila zabranjujući rodbini da dolazi.
Meni je moj unutrašnji mir neprocenjiv. I radije ću satima ljuljati vrištavu bebu nego se ceo dan natezati sa tvrdoglavom rodbinom koja mi zapravo neće ni na koji način pomoći, a užasno će me demoralisati. Opet, to je moja rodbina, verujem da ima i drugačijih ljudi. I nije problem pretrpeti par pogrešnih saveta pa otklimati glavom i raditi po svome, problem je u aktivnom sprovođenju tuđe volje bez obzira na majčine želje i stalnoj otvorenoj poruci da majka sve radi pogrešno. Pokušati bebi krišom ugurati cuclu, napojiti vodom/čajem/šećerom, nabiti kapicu na glavu na 25 stepeni C, presložiti kompletne kuhinjske ormane jer suđe stoji pogrešno (trebalo mi je 5 dana da nađem čaše ponovo onako neispavana)... Kako to može biti neprocenjiva pomoć, ne znam, meni je to bio samo užasan haos, a reč je o mojoj sopstvenoj majci...
Jednako ne vidim zašto bi starijem detetu bilo lakše ako, uz novu bebu, u kući ima još i rodbinu koja inače tu ne boravi. Rodbina svakako jednom mora otići kući, a onda opet majka ostaje sama sa dvoje jednako male dece-realno, niti će mlađe niti starije dete nešto bitno odrasti za tih par sedmica koliko je rodbina obično raspoložena da pomaže.