...dugo sam pokušavala nešto napisati na ovu temu, a onda mi se činilo da ću biti krivo shvaćena( kao loša mama, nesposobna de se brine o svom djetetu; a što bi da imam 3 djeteta...). Stvarno ne znam odakle bih počela jer kakva mi je zbrka u žživotu , tako mi je i u glavi.
Živimo mm, naša beba i ja u stanu, u gradu u kojem nemam nikaoga na koga bih se oslonila, da mi priskoći u pomoć. Sve sam to uspijevala, ali sam se jučer slomila. Pogledala sam se u ogledalo, i pomislila: Bože moj, a gdje sam u svemu tome ja?! Moja beba je super i ponosna sam na nju, dojim je, ona je vesela(bojim se da cu svojim nezadovoljstvom uništiti njen maleni osmijeh)... A ja nemam vremena niti do wc-a. ( Kada mi neke žene kažu kako nemaju vremena za sebe, a bile su jučer kod frizera ili su samo počupale obrve, zanijemim, samo mogu sanjati o frizeru.
Najveći je problem što mi mm ne pomaže oko malene, on skuha, kad mu ja kažem, popegla, usiše, ali mi ne pomaže oko malene. A ja sam tako umorna. On je ne zna uspavati, nikada nije s njom otišao u šetnju, a ja se bojim ostaviti ju s njim jer ona zaceni od plača , a on ju ne zna smiriti. To mi digne tlak, onda mu je uzmem i ljutim se. Osjećam da smo se udaljili, dok sam bila trudna , bilko nam je super, bio je tako brižan, a sad... Mislim da sam ja kriva jer nemam strpljenja mu pokazati kako s njom nego se ljutim, a njega to sve više i više odbija. Ne mogu podnijeti da mi netko kaže kako on "to ne zna". U čemu griješim? Kao da je malena samo moja?! Uvijek sam zamišljala nas kao sretnu obitelj, sad mi se čini da to nismo i sve više počinjemo nalikovati na moju obitelj( moje roditelje), a cijeli sam život govorila da to NIKADA neću biti.
Malena mi plače, pa moram ići u sobu.