Dakle, naša trudnoća je došla teško, iako sad kad gledam unazad mi se ne čini tako strašno.
Radili smo na bebi i prije nego smo se oženili 2005. Dogovorili smo se da idemo kod doktora poslije svadbe, što se produžilo i preko ljeta, pa samo na jesen krenuli po hormone, briseve, spermiogram. Šok je bio brz (oni u Petrovoj daju nalaze isti dan ). Spermiogram je bio grozan. Ne znam kome je bilo gore. Meni ili mm-u. Vjerojatno njemu….. Sad da vam ne pričam o tim svim psihičkim traumama. Mislim da o tome znaju svi koji moraju duže čekati na trudnoću. Uglavnom, moj ginekolog nas je uputio na Vuk Vrhovac, gdje su nas izgnjavili do bola. Trajalo je godinu i pol (u pola toga vremena sam konačno otkrila Rodu i moja dva najvažnija pdf-a – „Prije začeća“ i „MPO“, koji su mi neizmjerno pomogli) dok smo konačno krenuli u postupak – prirodni IVF.
U startu nam zbog loše stanice nisu dali neku nadu… Iako se nisam nadala, bila sam strašno tužna nakon negativne bete.
U sedmom mjesecu 2007. stimulirani IVF. Od 14 folikula smo dobili 11 jajnih stanica, ali se samo 5 oplodilo. A koliko sam tu suza prolila…..ne smijem se sjetit. Razvila sam blagu hiperstimulaciju. Vratili su mi dva najbolja embrija. Tri ostala su smrznuli. Beta 1 ili 2, ovako nešto. Bila sam se pripremila da nema ništa ni ovaj put, ali ta knedla u grlu……..
MM i ja razgovarali…idemo u Maribor. Treba skupljat lovu. Dvjesto eura na stranu svaki mjesec, treba skupit tri soma eura. Rekla sam – zvat ću Maribor sad na jesen poslije negativne bete poslije krio transfera.
I tako sam odmah nakon ljeta otišla po smrzliće. Vratili mi sva tri. Nisam se nadala ničemu. Nisam mirovala. Nisam se čuvala. Nosila sam malu nečakinju (od 8 kg) po šumi. Trčala. Penjala se uz stepenice. Plesala na svadbi. Jajnici me rasturaju danima. Već par dana boli kao pred M. Sise ispuhane skroz. Idem vadit betu da mogu prestat stavljat utrogestane. MRZIM IH.
Beta 750.

Dalje je sve bilo i više nego školski. Ja i dalje trčim, nosim sve, radim sve, jedem sve. Nemam mučnina, niš mi se ne gadi po mirisu ili okusu. Jedini simptom T je konstantna glad. Već sam ušla u 4. mjesec… Tek sad polako postajem svjesna da sam trudna…. I cure, osjećaj je predivan.

I za kraj Vam mogu reći da mi nije žao ničega. Nije mi žao toliko truda i toliko muke. A reći ću Vam da sam se ja pripremila psihički i fizički za puno više. Pitaju me ljudi koji ne znaju - jel' vas trudnoća iznenadila. A ja odgovaram s uvjerenjem - je

Toliko sam drugačija osoba od one „klinke“ koja sam bila pred dvije godine. Odnos sa MM je dobio neku puno višu razinu, a mi ćemo biti tako dobri roditelji (ali strogi, naravno ).

Želim Vam svima ovakav (možda malo brži) kraj vaše priče.