trebala bih savjet (ili, ako je moguće, iskustvo) iz područja dječje psihologije. naime, naša mala susjeda (6 godina) je prije mjesec i pol čini se (nije sigurno, jer ona ne želi pričati o tome) nehotice progutala borovu iglicu. ta joj je iglica vjerojatno ozlijedila grlo jer se jako tužila da je boli grlo i guši je. hitna, pedijatrica i otorinac nisu ništa našli, tako da je iglica (ako je to bila iglica), očito otišla. no, curica od tad odbija hranu. uzima isključivo tekućinu. čim se približi hrani srce joj se uzlupa od straha i ona se rasplače govoreći da će je boljeti.
tri psihologinje s kojima su do sada razgovarali zaključuju da se tu ne može ništa nego imati strpljenja i pustiti da je prođe.
roditelji su, razumljivo, ludi od brige.
i meni logika govori da, kad već ima te očite napade panike kad vidi hranu, treba pusiti da to nadvlada, no ono što me brine je to da se situacija, bojim se, pogoršava. naime, zadnjih par dana je počela upotrebljavati konstrukciju "to je otrov. hrana je otrov." :shock: , a osim toga mama joj je primijetila očite promjene u ponašanju - nagle promjene raspoloženja, neočekivane agresivne ispade (odgurivanje, rečenice "ti mene mama ne voliš") i slično.
jako jako me to sve skupa brine. :/