Yana....čitam te...nisam ni blizu tvoje patnje...bar što se godina iščekivanja tiče...ali i kod mene nijemi vrisak...samo sam se ugledala u kutku sobe kako plačem i pitam se ima li kraja...a na početku sam...na na svu sreću tu je moj čvrsti oslonac, MM, koji se ne predaje lako i diže me svaki tren sve više...ni to mi nije dovoljno...nekada sam ljuta na njega, bez razloga, jer je on "kriv"...no tada ne prepoznajem sebe...uvijek mi je fasada bila kamena ali sada se lagano nadzire prava JA...perce koje sve dalje tone...ne želim to ali .....želim ti puuuno ljubavi i