Kako se Nađa rodila vakuumom
Trudnoća mi je prošla u strahu i komplikacijama, ali sam i pored krvarenja i serklaža uživala koliko god sam mogla. Termin po ZM je bio 18.4. ali moj doktor je izračunao 20.4. Deset dana pre termina strpaše me u bolnicu, beba kasni u razvoju, da vidimo zbog čega, uradili mi oksi test (‘generalna proba indukcije’) i pustili kući, kažu CTG beleži kontrakcije, vratiću se ja u narednih 24h. Eeeeee al’ ne znaju oni mene.
Inače iz bolnice sam izašla u subotu popodne, pred sam Uskrs, pustio nas doktor na njegovu odgovornost, a ja sam ionako planirala da za Uskrs pobegnem kući.
16.4. bila na svadbi najboljeg druga, 17.4. MM i ja biramo daske za bebinu komodu, stomak malo steže, ali nije to to. To veče sam se dogovorila sa Nađom da će da pusti tatu da sutra (18.4.) sklopi komodicu, a da će onda još te noći da pusti mene da se naspavam bar do 10h ujutru. U 10 i 20 tog jutra me je i ulovila prva kontrakcija. Bolelo je straaaaašno, nisam znala kako da se namestim, a toliko me stislo da nisam mogla da ustanem iz kreveta. Ali brzo je prošla, a sledeća tek za 40 minuta. Tako se to nastavilo ceo dan, oko podne smo doručkovali (ja sam se najela kao da deset dana neću jesti), istuširala sam se, oprala kosu, MM me obrijao. Tad su bile na 20-tak minuta, jake, ali kratko su trajale. Plan nam je bio šetnja pored reke, ali meni se spavalo pa sam legla. Budila sam se da prodišem trud (na sve četiri), MM je pored mene igrao neku igricu, pisao vreme kontrakcija, a ja sam nastavljala da spavam i to je trajalo satima. To je bio najlepši period, baš onakva atmosfera kakva mi je trebala, znala sam šta se dešava, imala sam onu slatku tremu (kao pred prvi sastanak) i bila jako srećna.
Oko 18h sam lagano spakovala torbu (tj. dodala par sitnica) i mami rekla da je izgleda počelo. Htela sam da nazovem našu babicu, prijateljicu od MMa koja je rekla da će doći u bolnicu kad se budem porađala, ali nekako mi se nije dalo. Oko 20:30 sam je pozvala (tada su kontrakcije bile na 6-7 minuta) i ona je rekla da odemo do bolnice da me pregledaju, i ako sam malo otvorena da ne dam da me zadrže. Mi smo se jedva nakanili da krenemo, usput svratili da kupimo vodu i čokoladu. Tu me je već često stiskalo, nisam mogla da izađem iz kola.
Oko 21:30 u bolnici me pregledala fina doktorka, kaže 2 prsta otvorena, ali pipam glavicu jaaaaako nisko, ja vas ne bih pustila kući. Nije mi se dalo da se prepirem, pa pristajem, tada su kontrakcije bile na 3-4 minuta. Odvode me gore na ‘obradu’ a MM odlazi po našu babicu.
Klistira me jedna jako neprijatna sestra, ali klistir je bio olakšanje, jer sam imala problema sa odlaskom u WC. Tuširam se duuuuuugo, sestra dolazi po mene i požuruje me, a ja je ignorišem, tuširanje prija. Brijanje sam izbegla.
Oko 22:30 ležem na sto, vode me pravo u salu jer sam jedina porodilja, i to u najnoviju salu, sa nekim super stolom. Na zidu visi plakat sa slikama kako taj sto može da se ‘rasklopi’ u nešto što liči na stočić, kao i mnoge druge položaje koji mi se čine zanimljivi. Pitam sestru da li ću moći da iskoristim neki od tih položaja, a ona se samo nasmeje, prikopča mi CTG, i ode…
Dolazi doktor, pregleda me (CTG nije bio baš sjajan, padali su bebini otkucaji u trudu) i traži iglu da mi probuši vodenjak. Ja pitam jel’ mora, pogleda me iznenađeno i kaže: To je standardna procedura. Trebalo mu je dosta da ga probuši, opna je bila jako čvrsta. Nije mnogo vode izašlo, on je prokomentarisao da je voda bistra i krenuo da izađe. Ja ga pitam: Izvinite, a ko ste vi?. On, opet iznenađen, odgovara: Dr. M…. I ode. Posle par minuta mi se u glavi upali lampica i SMS-sujem moju kumu, ispostavi se da je taj dr njen prijatelj, i da je bio njenoj sestri na porodjaju. Ona njega SMS-uje i on dolazi do mene, malo da proćaskamo ko koga odakle zna… Malo je ljubazniji, ali i dalje mi se ne sviđa naročito. Ponovo me pregleda i kaže sestri 7-8. Tada me je već dosta bolelo, kontrakcije su bile jako česte i ja kažem sestri: Ja neću izržati do 7-8, pa sad je tek 23h!!! A sestra kaže: Ma 7-8 prstiju ste otvoreni! Došlo mi da je izljubim.
Tad dolazi MM sa našom babicom, a meni suze pošle od sreće kad sam ga videla u onom zelenom odelu. Kaže babica, brzo ćeš ti, pre ponoći. Oni odlaze a MM prvo pita: Jel sam te dobro obrijao? Jel te nije popravljala?
E tada se neko pametan (dr. verovatno) setio da mi zabode iglu u ruku, i od tada priča postaje manje lepa. Ja sam se brzinski otvorila do kraja, dobila sam nagon da tiskam, trudovi šibaju kao ludi, a ja nemam snage. Pošto se za pola sata tiskanja ništa nije desilo, skupiše se svi oko mene (tu negde u svom tom ludilu mi je dr napravio i epiziotomiju, samo sam videla da je uzeo makaze i zatvorila oči). Oni zabrinuto gledaju u CTG, daju mi kiseonik da dišem, meni raste panika, viču mi svi guraj, ja ne mogu. MM je bio predivan, držao me za ruku, držao mi je jednu nogu i govorio: ne slušaj ih, samo se koncentriši da nam dođe Nađa. Imala sam osećaj kao da me je tranzicija (o kojoj sam toliko pročitala ovde na Rodi) uhvatila u sred izgona. I šta sad??? Osećam kako više ništa ne kontrolišem. Doktor mi skače po stomaku, babica viče da vidi kosicu i da samo još malo izdržim, ja se napinjem do gubitka svesti, ali Nađa ne izlazi. To je sve trajalo skoro sat vremena, a meni se činilo kao da traje celu noć.
Tada dolazi neka grozna doktorka i sa vrata mi kaže: Vi očigledno ne volite svoju bebu kad nećete da joj pomognete da se rodi. Meni tu pada mrak na oči i kažem: Ko ste vi? Ona: Ja sam doktorka. Ja: Ime, ime. Ona: Doktorka S… Ja: E pa doktorko S…. (gadna psovka)
Dr M…. govori: Moraćemo vakuum, babica kaže: Sačekajte još malo. Ja guram iz sve snage ali položaj je grozan, nemam za šta da se uhvatim. Pogledam doktora i kažem: Moooooolim vas pustite me da ustanem i da čučnem. On me zabezeknuto pogleda i ne odgovara. Onda se opet svi uzmuvaše, gledaju CTG, i svi se složiše da je vakuum neophodan (ja sam tad već u panici zbog bebe i samo čekam da se sve završi). Neka žena dovlači tu mašinu i pita gde da je uključi, kao u nekom filmu, ja sve to gledam usporeno, oni svi traže šteker, pogledam MMa, prilično je uplašen. Napokon uključuju tu mašinu, dr mi kaže sad se samo opustite, ništa nisam osetila, ništa nije bolelo, samo su je izvukli. Dok je izlazila osetila sam jedan udarac u stomaku (kao kad se ribica praćaka), kao da se odgurnula, i pomislila kako je to zadnji put da me lupka iznutra.
Bila je kao mrvica, očistili su joj disajne puteve pa isekli pupčanu vrpcu (niko mi ništa nije rekao ali sam videla da je modra) i onda je zaplakala, besno i glasno. Umotali su je u nešto i dali mi je u ruke. Pitala sam da je podojim, opet su me čudno pogledali. I odneli je…..
Kad je izašla posteljica (toga se uopšte ne sećam) MM kaže da je čuo kako babica bukvalno moli doktora da uradi kiretažu jer je jedan deo ostao, a dr govori da nema potrebe. Na kraju su me ipak uspavali, očistili i sašili. Kad sam se probudila MM je opet bio tu pa smo malo sređivali utiske i pričali o našoj devojčici. Tada je MM izvalio legendarnu glupost. Rekao je kako mu je drago što je bio tu, kako niko tako nešto ne treba da prođe sam, a onda: Ako Nađin muž ne bude hteo da ide sa njom na porođaj, ja ću!!!!! Ja sam rekla: Zar ti stvarno misliš da bih ja volela da je moj tata bio ovde??? Jadničak je tek tada shvatio da je on TATA!
Onda su njega poterali kući, a mene odvezli u sobu. Bilo je oko 3h, a ja nisam zaspala do sledeće večeri. Nađa je morala da bude na posmatranju prva 24h zbog vakuuma, a meni su rekli da će nas posle toga prebaciti na rooming-in, ali posle je dobila žuticu, dosta joj je bio visok bilirubin tako da se sunčala skoro dva dana. Donosili su mi je na podoje svaka 3h, osim od ponoći do 6 ujutru. Najteže od svega mi je palo to što smo bile razdvojene, preplakala sam svaki trenutak koji nije bila pored mene.
Još par detalja: Nađa je imala 3050g, 52cm i obim glave 33cm. Ni danas mi nije jasno zašto nisam mogla da je izguram, zbog toga sam jako nesrećna i stalno taj film vrtim u glavi. Rodila se u 00:50 20.4.
I jedna stvar koja me je zatekla nespremnu: svaka kontrakcija me je bolela istim intenzitetom, nije bilo onoga da se bol pojačava, od prve pa do kraja bolelo je istom jačinom (boooooleeeeelooooo) samo se razmak između njih smanjivao.
Nikakve posledice vakuuma nema, na otpustu je urađen UZV glave i sve je OK a madam ima skoro četiri meseca i uveliko šefuje našim životima.
 |
|||
Odgovori s citatom
vissnja prvotno napisa
Frajerica!
