Ironija svega je da sam 5 godina čekala i molila da beta više od 0 , da bude pozitivna, a sad molim da padne na 0. Valjda tako mora biti. Užasno mi je zbog svega toga jer imam osjećaj da nikad kraja.
No, i u svemu ovom vidim nešto dobro. Konačno je jednom beta bila pozitivna, a neki sam dan rekla mužu da smo konačno došli do zgrade ginekologije ( ležala sam na katu patologije trudnoće ) , a sad slijedeći put moramo pogoditi pravi odjel ( kat rodilišta ).
Često se pitam od kud mi snaga nakon 5 godina i toliko tuge, no valjda je to nešto u nama što nas tjrea dalje ili kako ja volim reći štrumfam dalje.