E je bila mala mršava beba (2500 g) kad se rodila i samo je spavala.

Kad sam rodila sestra ju je odnijela i ubrzo ju je donijela, stavila na prsa, ali E. nije htjela cicati (kao da uopće nije znala kaj treba napraviti) i onda ju je sestra odnijela - uz moj prostest - ali uzalud i donijela ju je tek ujutro (rodila sam u 20:55 navečer).

Ta tri dana u bolnici smo se mučile jer mi nitko nije htio pokazati kako pravilno bebi dati ciku(jedna starija sestra me i "oprala" nakon šta sam ju pitala da mi pomogne - da šta bih ja htjela, bocu mlijeka?! ), a E. je samo spavala i spavala.

Kad smo došle doma ja sam već imala krvave rane na obje cike i svaki pokušaj dojenja je bio trauma za bebu i za mene. Ne znam tko je više plakao - ona ili ja.

Uz sve to samo je padala na težini pa sam od straha i nagovora mame i patronažne dala bočicu... i čaj.... i dudu....

U biti puno toga sam sama kriva - ja sam stvarno mislila kad se dijete rodi uzme ciku i to je to - doji

Ali sad bar znam kako ću sa drugim djetetom.