Dobar jutar cure moje
Vidim priča se o navikama hranjenja. E pa ja sam luda već sa tim. Nekad su bili dobri i sve jeli (a ja se hvalila na sva usta) a sadaaaa.....
E sad jedu samo meso. eventualno juhu i slatkiše (kekse). I to više ne čeka da ja dam jer može samootvoriti frižider, privući si stolicu i tako to.. Za pop..... Nije da im ne kuham povrće... Ali to jednostavno neće. A glede toga jesam stručnjak ili ne za odgoj sve goori da sam pročitala - ako djete neće jesti nemojte ga siliti. I kaj onda?!?! Nek jede samo meso?!?! I onda dođe baka pa daje "jadnoj djeci" malo čokolade, malo keksa , malo neznam... I još mi se čini da ni ne rastu nit se debljaju. Nek dođe još koja crijevna viroza (ouj puj puj) ništ mi od djece nebu ostalo.
A uz to mi Mislav stalno urla. U bilo koje doba dana i noći (bez suza uglavnom, ak već od muke ne plače) dakle djete je odlučilo probati da li se tako može nekaj dobiti - i uglavnom je do sad uspjevao jer a) majka osjeća osjećaj krivice možda ga zapuštam na račun drugo dvoje, b) baka odmah dotrči odozdo "šta radite jadnom djetetu" (mučimo ga).
Užas užasa!
Dakle Tra na žalost nije samo samopouzdanje u pitanju nego istinska kriza identiteta i živaca
 |
|||
