Slušaj jassi, skroz mi je ista situacija bila kao kod tebe,
mislim na neposlušnost, na bacanje, urlikanje, plakanje,
pukla sam i ja dva tri puta i dolazilo mi da u zemlju propadnem od tih mojih ispada,
kontala sam - nije on jadan ništa kriv - ja sam kriva što ne umijem da se snađem,
a moje vrištanje je zbog moje frustracije proizašle iz nemoći da vladam situacijom.

I šta sam napravila?
Nadvikivanje ne vodi nikud, ja vrisnem on vrisne ja jače on još jače, tako može u nedogled...
Kad počne vrištanje , ja se odmaknem od njega,
što se on više dere - ja tiše pričam, to mi je puno pomoglo.
Naročito što se onda ja ne unervozim zbog cijele te scene, a to svakako puno pomaže
Ako igračku baci ja je stavim na vrh ormara-do sutra,
ako me udari - mora da se izvine - "...mi se puno volimo i ne udaramo se, mi se grlimo i ljubimo i fino pričamo i mazimo i pazimo i blablabla.."isl.

Dešavalo se u obdaništu da se baca po hodniku jer neće kući.
Tad sam mu davala dvije opcije - ili će sa mnom za ruku ili ću ga nositi ( sreća pa nije vrtić daleko od kuće)
Prvi dan naravno da sam ga nosila, tulio mi je na uho da mi se mozak otopio,
drugi dan je bilo više manje isto, treći dan malo lakše,
već četvrti idemo fino

Ja uvijek ponudim dvije opcije kao npr. hoćeš sam obuti tene ili ćeš da ti mama pomogne?
Učim ga da kad mu nešto zapne, nema vrištanja nego da kaže "mama pomozi".
Upali ponekad, ponekad ne, ali
kad god vrišti ja mu neću dati to što vriskom traži već kad pita fino.

I svakako, u slučaju prijetnje kaznama ili nekim drugim vidom sankcija - ispoštovati rečeno.

I sretno!