Stavljam ovu temu pod "Probl. i pot. kod dojenja" jer doista imam poteškoća.
Reći ćete, možda, da pretjerujem, ali doista me muče svakakve bedaste misli.

Klince dojim i sve ide k'o po špagi (glede, u svezi dobivanja na težini, zdravlja, imuniteta na zimske viruse i sl.). Dojim ih na zahtjev, nema šanse da im uskratim cicu. Kod nas nema dernjave jer "nije vrijeme za jelo" ili sličnih stvari.
Međutim, dođe i večer, dečki se unervoze, već su umorni k'o pesi i počinje cirkus.
Operemo/okupamo se, obučemo pijamice i na cicu. Obojica, naravno, odjednom, jer uspavljivati jednoga, a potom drugoga posebno, mislim da bi uzelo danak u mome i MMovu zdravlju.
Nije da je nešto puno bolje sada, kad ih obojicu uspavljujem odjednom.
Rutina je sljedeća - cicanje dok ne zaspu. Budući da ja ležim na leđima, a njih dvojica su na meni, ja ne mogu mrdnuti kad zaspu, jer ću ih probuditi, tako da MM mora prvo jednoga, pa drugog prenijeti u kindač.
Po nekom groznom pravilu, obavezno se jedan ili, češće, obojica probude. I to nakon sat vremena na cici. A da zaspu, zaspu! Čak počnu i hrkati, male zvijeri...
Moj problem je to što su mi bradavice toliko već izraubane i osjetljive, da ne znam što bih. Vrlo često me bole, ne mogu izdržati niti da cicaju minutu, a već zovem MMa da ih skine jer me škakljaju/bole. Ponekad se stanje popravi, ali samo na par dana, pa isponova.
Bojim se uopće pomisliti kamo to vodi.

Na to se još nadovezuje i činjenica da MM ima izgon u dnevnu sobu na kauč, jer hrče k'o morž. A kad dečki zaspu ja ga moram zvati da ih dođe prebaciti u krpe. A to obično znači da se moram derati kako bi me čuo. I opet smo u banani, pogotovo ako ih ta dernjava probudi. A probudi ih. :/

Ne znam više kaj da radimo. Po noći se bude između 3 i 6 puta (svaki od njih, da ne bude zabune). Ako se zbude jedan po jedan onda ih sama uzmem i podojim, pa šušnem nazad u kinderbet, ali ako se probude obojica istovremeno, onda moram buditi MMa kako bi mi pomogao da ih obojicu prištekam. Onda ga opet moram buditi nakon 15 minuta kad oni pojedu, da ih vrati nazad.

Što mi ne pada na pamet je sljedeće - pustiti ih da plaču kako bi se naučili sami zaspati. Probala sam jednom i izdržala punih 30 sekundi. Nikad više.
MM ih nikad ne uspavljuje, jer je jadan umoran. Dobro, dobro, fakat je umoran... Radi od 8-20, često i dulje, diže se po noći da mi pomogne, ali da nema živaca i volje uspavati ih - nema... To je kao opcija isključeno.

Eto... Požalih se. E, da, često imamo i gljivice. Moj sjajni imunitet, ohrabren mojim dijabetesom tipa II, također ne pomaže. Ujutro kupujemo kruh, mlijeko (rižino, alergična sam na kravlje ) i nistatin...

Ne znam kaj sam još propustila. Ali o tome ćemo u sljedećem nastavku humoristične serije "Život s blizancima".