 |
|||
brzo se razjari
ako joj nesto ne dam, odmah se razjari. Slijedi plac po pola sata. nikako se ne moze smirit. Ko pijana, baca se batrgaU tom momentu joj ne mogu nista. Ni razgovarat sa njom, niti je poslat u svoju sobu.... ma nista
kako rjesavate ovakve situacijejel ovo neka faza??? Dokle traje
Kad place, ne treba uopce razgovarati, samo najkrace moguce, ako bas moras.
Dozvoljava da je zagrlis?
Ako ne, budi negdje blizu i pusti je da isplace ljutnju/frustru.
ovako reagira i moja. i onda sam išla testirat koliko bi ona plakala (mogla plakat) dok ja ne smislim neki način za smirit je. nakon uru i 45 minuta sam je uspila smirit. na jedvite jade.BusyBee prvotno napisa
da sam je pustila ne bi ni sad stala plakat.
ona place i dalje trazi ono sto joj nisam dala (recimo cokoladu, jer ju je i suvise pojela. Onda kroz vrisku krene "ja hooooocu cokoladu, hocu cokoladu, mama daaaaaaaaaj miiiiiiiiiiiii, dajjj"
a ja hocu da i ona vidi da sam ljuta i da cokoladu ne moze dobit :/ U tom momentu grljenje ne donosi nista... I dalje je dajjjjjjjjjjj mama, dajjjj :/
maloprije sam sutila i pravila se da nesto radim, dok se ona bacala, vriskala, trazila
A u vrticu je zlato. Samo mi je hvale
Eh, pa ne treba bas doslovno shvatiti.Nes' pustiti dijete da se onesvijesti od umora, ali, po meni je krivo grliti ili tjesiti ako dijete ne zeli ili raspravljati dok je dijete u placu.
Moja npr. ne da da je zagrlim i ja je pustim malo da isplace nagomilanu ljutnju i onda joj opet ponudim zagrljaj i obicno ga prihvati.
Inace, E je isto dijete koje bi, vjerujem, plakalo dok ne zaspi od umora, kad bi je pustila.
A zasto se ljutis?ja hocu da i ona vidi da sam ljuta i da cokoladu ne moze dobit
Vjerujem da ona nista ne vidi u tim trenucima osim svoje frustre jer nije dobila cokoladu.
Ja bih joj rekla da razumijem da je ljuta/tuzna ali da ne moze dobiti xy. I onda bi nesto radila kraj nje i nakon par minuta ponudila da je utjesim.maloprije sam sutila i pravila se da nesto radim, dok se ona bacala, vriskala, trazila
Ne trebaš se ljutiti nego samo držati čvrste granice.
hajte mi malo o tim cvrstim granicama.
ja mislim da sam osoba bez autoriteta
snorki baš te razumijem
moj Roko kad nešto u posljednje vrijeme izvoljeva,ako to ne dobije,za pet sekundi proizvede toliko suza i urlika da i kamen puca
a kad se sjetim da je sve donedavno bio pravi dobrovoljko....
kaže njegova teta u vrtiću da je to faza "malog puberteta"
uglavnom,probala sam sve
i naposlijetku mi je uspjelo da-jednostavno odem u drugu sobu
i onda se umiri
Kad kažeš ne to je ne. Kad kažeš da se nešto mora učiniti to se mora učiniti. Nemoj se pri tome ljutiti nego shvati da je ti odgajaš. Ona se na to ljuti, ali će prestati kad shvati da si ti odlučna i čvrsta. Evo, ja sam sada provela jedan primjer "čvrstih granica". Rekla sam mu pet puta da pospremi svoju sobu, odnosno igračke koje je razvalio s prijateljicom. On kaže da, mama i dalje sjedi i gleda crtiće. A uskoro će vrijeme večere, pa vrijeme za slaganje školske torbe, kupanje, čitanje i spavanje. A soba će ostati meni. Da ne bi. Eto ja sam mu vrlo odlučno rekla da ide pospremiti sobu. Otišao je, pospremio jedne igračke i vratio se natrag. Onda više nisam ništa rekla nego sam ugasila TV ne obazirući se na njegove prosvjede i plač. Plačući je sve pospremio, ali je prestao plakati kad sam ga pitala mogu li ja plakati zbog toga što sam napravila....... masu toga. Rekao je ne, smirio se i sad smo spremni za večeru.hajte mi malo o tim cvrstim granicama.
ja mislim da sam osoba bez autoriteta
na ovo bih mogla odgovoriti iz dvije perspektive :
1- ja sam to jednom u životu napravila svojoj mami, i onda sam dobila po guzici tak da se imam za što plakat i derat, nakon toga mi više nije palo na pamet.
2 - obzirom da nisam prava mama, nego ona zamjenska dvjema curicama koje su u počecima našeg zajedničkog života znale tako reagirat ja sam prvih nekoliko puta u potpunosti ignorirala njihovo deranje i urlanje, i jednostavno napustila prostoriju nakon čega bi se smirile jer nisu imale publiku.
to ponašanje je u potpunosti prestalo kad sam par puta na njihovo deranje ja počela urlat, vrištat i glumit da plačem, i na kraju rekla : vidiš da ja mogu i jače i duže, pa ajde da se onda dogovorimo.
od tad smo na dogovorima
bleedasuper si!
ja bi prije 100 puta govorila sta triba ucinit ili nemoj ovo nemoj ono... sad kad pocne plakat, uzmen je za ruku, bez ikakve prisile, odvedem u njenu sobu i zatvorim vrata. i kazem joj da moze doc kad prestane. vrlo brzo se smiri kad nema publike
na moju ni nedostatak publike ne djeluje.
i ovo sam probala, ali dok bi ja zatvorila vrata od sobe da ću izać ona je već bila urlajući na pragu tih istih vrata. prestrašno nešto.
ako i ostane u sobi, urlat će do besvijesti ali nema šanse da ta popusti pa da bude po mom.
sad joj je nova faza:
urla ko da joj netko dere kožu, bez razloga, samo jer joj se u tom momentu plače. i kažem joj po milijunti put da prestane plakat bez razloga, da je ništa ne razumim dok plače i govori u isto vrime, da će sidit u sobi dok ne prestane plakat i tek onda izać vani.....bla, bla, bla....a ona samo ponavlja: prestat ću plakat kad me uzmeš.
jednostavno me ucjenjuje. neću prestat plakat i neću te poslušat jer neće bit po tvom. bit će po mom, a ja ću ti to pokazat. i urlat ću sve dok me ne uzmeš.
i idem je testirat, uzmem je u naručje, a suze presuše iste milisekunde.
ja sam na rubu živaca i živčanog sloma.
Tema zvana čokolada i mali trik vezan za istu:
Ne volim da je jedu a i ako baš moraju (neko doneo, obećala im ako ručaju, blabla) onda odredim u glavi koliko bih im dala pa dobiju pola od toga. Recimo planiram da im dam po jedan štapić a oni dobiju da podele jedan. Pa onda žicaju još a ja im podelim još jednu polovinu. Pa onda traže još a ja im podelim i onu drugu. A onda traže još pa mama kaže kroz smeh ' preterujete malo, a?'. Obično odustanu odmah smejući se ali ako i ne odustanu dobiju još po četvrtinu i svi mirni
Kod nas je stalno slično kao i kod Loryblue...
Naime kod nas je opet nastalo "loše" razdoblje...vjerojatno zbog polaska u vrtić i izuzetno teške prilagodbe i stvarno nastojimo to razumjeti i nositi se s tim, Ali to sad traje već mjesec i po dana i na rubu smo...sve se više vrtimo u zatvorenom krugu kontinuirane nervoze. Hoću reći primjetila sam i znam da nije uvijek tako, odnosno da se taj obrazac ponašanja pojavljuje pri nekoj promjeni u našim životima i pri većoj količini stresa...vjerojatno je tako kod većine djece.
Ovako...ona također za sve, doslovno sve plače iz petnih žila, praćeno scenografijom lupanja, udaranja (ako smo joj blizu), bacanja stvari...a povod je recimo čak ni čokolada
Ono što kod nas karakterizira ispad, uz jaki plač, je udaranje i griženje nas i govorenje najružnijih rječi kojih se može sjetiti...da se razumijemo...nisu to neke strašne rječi jer ih ona ne zna...ali su interesantni sklopovi koje smisli u glavi izrečene bjesnim, galamećim tonom...od toga da "kako se to ružno ponašate", "neću razgovarati s vama", "ne volim te", a i nove donešene iz vrtića npr. "udarit ću te i da znaš udarat ću te cijeli život" ili "udarit ću te da umreš"
Zapravo me zanima kako i kada reagirate na udarce i ružne riječi ili konstatacije izgovorene u toj njihovoj ljutnji. Mi na to reagiramo kroz opomene za loše ponašanje ili ružne riječi...nekad za vrijeme scene i kroz razgovor poslije...nismo još polučili nikakav uspjeh pa se pitam imate li preporuku za drugi način, a koji ne bi uključivao klasično kažnjavanje?
I kod nas ima takvih ispada, samo što je sve u duetu... :shock: :shock:
Bože sačuvaj da za nešto kažem da ne može. Ali... što kaže Zdenka, ako kažeš NE to mora ostati NE.
Npr. Svenu u sekundi krenu krokodilske suze i sav se zacrveni i sav je jadan i nesretan i naravno da mi dođe da ga izljubim i dam mu ono što sam maloprije zabranila. Ali kad pomislim da radi takvu scenu zbog toga što sam mu rekla da spremi igračke ili nešto slično, onda samoj sebi kažem "odgajaš dijete da bude odgovorno, da zna red i da shvati da te u nekim stvarim treba odmah poslušati, nemoj odustati nego nađi način da te posluša". I onda čučnem kraj njega (on naravno cijelo vrijeme tuli ko kišna godina), otvorim mu vrećicu i milion puta mu kažem da pospremi igrače u vreću. On i dalje tuli, od suza ne vidi kockice ali ih sprema, uz konstano negodovanje i frfljanje nerazumljivih žalopojki. Ali POSPREMA IGRAČKE, tj. POSLUŠA ME. Slijedećih nekoliko puta posprema ih bez suza, i onda opet jedna takva seansa. U globalu, mogu reći da posluša. Uglavnom poslušnost (ovo zvuči hitlerovski
Stela posluša bez pogovora, malo ju moram nadzirati ali ne plače nego gunđa i napravi što sam tražila. Čak ponekad Svenu viče "Seeen spemi, mama jeka spemi kose!!!"
Ukratko, nemoj se bojati postaviti granice, ali uvijek tako da održiš svoju riječ i da dijete osjeti da to radiš u njegovom interesu. Nemoj se postavljati nadmoćno ali budi čvrsta i očekuj od ostalih ukućana da te podrže i pred djetetom puste da održiš svoj autoritet, tj. da te ne ispravljaju, da ne govore "ma pusti mamu, nije tako mislila" i slično (ovo govorim iz vlastitog iskustva, jaaaaaaako teško sam se izborila za to, mada moja mama još uvijek ima ispade pred Svenom i Stelom
Ja procenim situaciju pa ih nekad pustim da tule/urlaju/bacaju sebe i stvari svud po kući a nekad probam mirno da rešim frustraciju.
Primera, ako divlja jer mu je brat uzeo igračku krenem da pregovaram sa otimačem pa mu istu vratimo uz pristojnu nadoknadu jer je bio dobar (poljubac, keks, druga igračka i to obično opet neka koju imamo u jednom primerku pa se često otimaju). Ako divlja jer neće baš taj duks popustim i obučem mu ono što želi. Ali ako divlja jer je tražio nož (dozvoljeni su im oni tupi od escajga da njime seckaju plastelin ili 'popravljaju' autić) da bi mi gulio zid jer njemu to deluje kao sjajna zanimacija e onda može da urla do Nove godine
U principu važim za strpljivu mamu i mnogi bi (obe bake, tata, poznanici) odavno uzeli stvar u svoje ruke (čitaj:ubili bi boga u njima) da imaju i trunke prava na to. Ono što me posebno nervira jeste kad se tata uplete pa mi shebe koncept vaspitavanja prosto jer mu je žao da ga gleda kako plače. U nekoj drugoj situaciji je gori od zmaja, bljuje vatru na sve strane jer ga nervira što plače. Oba ova slučaja imamo često za jednu istu stvar - jednom će mu popustiti i dati a drugi put će grmeti kao prorok Ilija jer se 'to tako ne može i TAČKA!!!'
Ja gledam da budem dosledna, da razumem i njih i njihove frustracije, trudim se da im virim u glavice, da im tražim opravdanja, da nemamo dvostruke standarde, koristim zilion fora i fazona...sve jer želim da odrastu u zdrave ličnosti koje će se svog detinjstva sećati kao lepog perioda. Smlaćena sam na kraju svakog dana, poslednjih 10-tak zaspim pre njih a ujutru me i sat jedva probudi ali kažem neka, ovo za njih radim i dobro je dok ima efekta.
i kod mene je u duetu :shock: jos se znaju i potuc. Onda kada se smire, ljube seI kod nas ima takvih ispada, samo što je sve u duetu... :shock: :shock:
Bože sačuvaj da za nešto kažem da ne može. Ali... što kaže Zdenka, ako kažeš NE to mora ostati NE.
Npr. Svenu u sekundi krenu krokodilske suze i sav se zacrveni i sav je jadan i nesretan i naravno da mi dođe da ga izljubim i dam mu ono što sam maloprije zabranila. Ali kad pomislim da radi takvu scenu zbog toga što sam mu rekla da spremi igračke ili nešto slično, onda samoj sebi kažem "odgajaš dijete da bude odgovorno, da zna red i da shvati da te u nekim stvarim treba odmah poslušati, nemoj odustati nego nađi način da te posluša". I onda čučnem kraj njega (on naravno cijelo vrijeme tuli ko kišna godina), otvorim mu vrećicu i milion puta mu kažem da pospremi igrače u vreću. On i dalje tuli, od suza ne vidi kockice ali ih sprema, uz konstano negodovanje i frfljanje nerazumljivih žalopojki. Ali POSPREMA IGRAČKE, tj. POSLUŠA ME. Slijedećih nekoliko puta posprema ih bez suza, i onda opet jedna takva seansa. U globalu, mogu reći da posluša. Uglavnom poslušnost (ovo zvuči hitlerovski
Stela posluša bez pogovora, malo ju moram nadzirati ali ne plače nego gunđa i napravi što sam tražila. Čak ponekad Svenu viče "Seeen spemi, mama jeka spemi kose!!!"
Ukratko, nemoj se bojati postaviti granice, ali uvijek tako da održiš svoju riječ i da dijete osjeti da to radiš u njegovom interesu. Nemoj se postavljati nadmoćno ali budi čvrsta i očekuj od ostalih ukućana da te podrže i pred djetetom puste da održiš svoj autoritet, tj. da te ne ispravljaju, da ne govore "ma pusti mamu, nije tako mislila" i slično (ovo govorim iz vlastitog iskustva, jaaaaaaako teško sam se izborila za to, mada moja mama još uvijek ima ispade pred Svenom i Stelom
U potpunosti potpisujem Clumsy
Baš me izluđuje kad MM jednim potezom baci u vodu ono što sam satima gradila, kao "ma daj nije to tako strašno!". Hebe se njemu, on dođe na ručak i ode natrag na posao a ja onda krpam poderotine u odgoju. Ili navečer "ah nismo se vidjeli cijeli dan" i onda pusti oboje da mu skaču doslovno po glavi, a sutradan od jutra imam odvikavanje od skakanja jedno drugome po glavi jer "tata to dozvoli". A kad MM dođe doma i vidi da netko od klinaca ima kvrgu na glavi ili da su se potukli, odmah zaključuje da ja ne znam održati svoj autoritet (a upravo ga on kao zrela, odrasla osoba narušava
Eh da mi je samo na par dana otići negdje i ostaviti ga samog s klincima...[/quote]
Nama se kod ispada bijesa pokazala najboljom taktika ignoriranja: pustim drekavicu da dreči, a ostatak društva nastavlja normalnu rutinu. Tada se drekavica osjeća zakinuta, jer nama ostalima je lijepo, pa vidi da nije ništa postigla svojim ponašanjem, te se ona nastoji što prije vratiti u normalu. Kad se smiri, eventualno tada popričamo o tome šta je bilo ružno u takvom ponašanju, razmijenimo puse i idemo dalje.
Prednost je što nema uvjeravanja, nema objašnjavanja, nema prijetnji - sve ovo je izazivalo samo dodatno kompliciranje stvari, dodatne odgovore, dodatnu ljutnju i bijes. Bez toga stvar se brzo smiri.
Spremanje igračaka kod nas je obavezno i uvijek se radi prije nego krenemo na slijedeću ŽELJENU aktivnost. Naime, ako smo se upravo dogovorile da idemo u parkić (JUPI!), moramo prvo spremiti igračke. U tom trenutku to se odradi u sekundi, a kad bi ostavili za poslije parkića bilo bi natezanja jer ne bi bile motivirane.
Jednom, dok je starija curka bila skroz mala, nije htjela spremati, izvodila je, drečala se, bacala igračke po sobi umjesto u kutije. Mama je tad rekla da ne možemo u parkić dok igračke nisu spremljene. Obzirom da je ona nastavila po svom nismo otišle u parkić. Kad je shvatila da stvarno ostajemo doma, u tišini je spremila sve igračke. Ali tada je već bilo vrijeme za spavanje, pa nismo uopće otišle u parkić. To je zapamtila! Sad ona uči mlađu da moraju spremiti, jer ...
Ili spremamo igračke prije večere (moje cure obožavaju jesti, pa je večera super motivacija) nikako poslije!
Dok su bile manje, mama je pomagala spremati (što fizički pomagala, što podsjećajući "Spremi igračke, nemoj se sada igrati"). Sad spremaju same.
ne znam koliko tu ima osoba u poziciji sličnoj mojoj, ako ih ima znat će dobro o čemu govorim. kad smo MM i ja počeli živjeti skupa djeci je bilo 7 i 3 g. i ispred mene je bio zadatak privikavanja na zajednički život sa njim, i sa njima. trebalo je puno vremena da se stvari postave na svoje mjesto i da one mene prihvate i kao autoritet. u tome smo prošli sve, i deranje, durenje, lupanje vratima i stotine ispada, arogancija i bezobrazluka. ja tu nisam svaki put mogla odreagirati onako kako bih to vjerovatno napravila da sam im biološka majka, a sve to je pogoršavao i utjecaj njihove prave mame koja ih je futrala ružnim rječima o meni i o MM-u.
Meni se pokazalo najboljim načinom za sve da im iskreno kažem i objasnim situaciju sa svim pozitivnim i negativnim posljedicama, te ako ne žele "surađvati" i usljedi deranje, kao što sam rekla ignoriram ili se i ja počnem derati. Jednom sam tako počela urlat da je P. stala u čudu i rekla: kaj je tebi pa nisi ti malo dijete?
u počecim našeg života je bilo izjava upućenih meni: ti se moraš odselit odavde, moja mama će te prebit.....
Sad nakon dvije godine smo na: ja tebe jako puno puno volim, volim ja i mamu ali i tebe puno volim. mama kaže da se ti moraš odseliti al ja ne bi da ti odeš...
pa sad, ako sam ja uspjela doći do tog stupnja odnosa sa djecom kojoj nisam majka, onda definitivno možete i svi vi.
potrebno je užasno puno strpljenja, i često puta će vas srce boliti zbog nekih kazni ali morate čvrsto držati svoj stav.
sorry na dugačkom postu
Kod nas pali da je pustimo da se izdere bez uplitanja, nakon nekog vremena obično dođe da traži zagrljaj i utjehu. Ali na vrhuncu delirija ništa ne dopire do nje. Jednom je samoinicijativno provela 30 minuta u kupatilu, bez gačica (oko kojih je problem i započeo), dernjajući se. Pustili smo je, dok sam ja zamišljala najgore moguće scenarije povreda u kupatilu. A ona je lijepo za to vrijeme, sama obavila posao na tuti i obrisala se, možda bi i zube oprala da je mogla dohvatiti četkicu
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom