Evo mene. Umirem od bolova. Moj folikul nije prsnuo, pa smo obavili punkciju. Al je bio toliko nedostupan da je to bila strahota, pokušavali doći do njega pola sata, sestra me stiskala i gnječila, ležala skoro na meni. Tresla se ja, tresla se sestra. Druga sestra i doc navijali; ja im gledala lica k'o utakmicu da gledam. Ono: a sad će gooool, pa promašaj... Ja govorila da sam baksuz, a oni meni da se to zna desiti ali jako rijetko. Pa, naravno, mislim si ja. Takve me rijetke stvari i inače u životu idu. Al' trud se isplatio i dobili smo js. Nisam htjela ležati pa sam hrabro ustala i izašla van. Jedva hodajući do stolice na kojoj je sjedila ljubav mog života. On se pak prestrašio kad me vidio, tim više što sam dugo ostala unutra. On je dao svoj doprinos i sada preostaje da zivkam i vidim što se dešava. Ako sve bude ok, embriotransfer slijedi u petak, subotu ili nedjelju.

Čim smo izašli, otišli smo u birc preko puta. Mene noge nisu i dalje slušale i bila mi je potrebna cigareta. Dođoh napokon do posla i odmah u akciju... Sad me boli za popizdit i popih voltaren. (Sjetih se kako sam pisala da punkcija uopće nije bolna, barem mi nije bila prva.)