ja sam se sinoc budila, pa neko vrijeme nisam mogla zaspati... i, naravno, stigle su me crne misli- kako cu ja to, hocu li imati snage, sta ako nesto podje po zlu... a onda, pokusam otjerati sve te neke ruzne misli... zapravo, odgodim ih za neki drugi put... i mislim da cu tako do trenutka kad se to pocne desavati... a onda... kako bude- bude!
naime, vec sam pisala da sam dva put prisustvovala porodu, jer sam isla u medicinsku skolu. poslije tog iskustva sam rekla da porodjaj dolazi u obzir jedino pod nekom opcom anestezijom... i tog sam misljenja bila sve do ulaska u drugi trimestar. a onda se odjednom nesto promijenilo u meni. ne kazem da se ne bojim. i ne kazem da su te slike isparile iz mene. ali, nekako mi se tijelo pripremilo na to. ma, nemam pojma, iskreno!!! sve se nadam da je to individualno i da nas vise strah grci, nego sto je to slucaj sa stvarnom boli koju osjecamo prilikom porodjaja. znaci- treba se osloboditi straha. a svaka zena koja se odluci na to, vec se, na neki nacin, suocila s tim... 8)
stoga, ja se nadam da cu biti jedna od onih koja ce reci- pa nije to bas tako strashno koliko sam mislila da jeste! :D