Bas nedavno je umrla mm-ova tetka koju su deca jako volela, pa su se u porodici 'otvorile' i ovakve teme.
Na zalost, to nam nije prva smrt u familiji otkako su se devojcice rodile. Nikada im nismo to krili - jednostavnim recima smo objasnjavali sta se dogodilo, da je prirodno biti tuzan, ali i da zivot ide dalje.
Postavljale su svakakva pitanja - da li oni koji umru hodaju, govore, da li nas cuju, zasto su umrli, kako su ih pokopali, da li cemo i mi jednom umreti...
Odgovori na sva ta pitanja su im, cini mi se, pomogli da koliko-toliko shvate i usvoje to sto se desilo.
Samo iskreno. I bez straha da ce neki odrasli to pogresno protumaciti - decija otvorenost na prvi pogled ponekad deluje surovo, ali je u sustini neprocenjiva vrlina koju im sto duze treba sacuvati.