Moje mame vise nema i to je veliki gubitak u kolicini ljubavi za moje devojcice, jer je njen stil u razgovoru sa decom bio pun postovanja, neznosti, iskren i nenametljiv. Omiljeni stihovi u vezi sa decijim vaspitanjem bili su joj: "Dete moras da posmatras, al' mu ne smes na put stati, sto ga pre covekom smatras, pre ce covek i postati".
Tata je lokalni deda-mraz, uvek pun poklona, ali bez strpljenja da duze slusa decu ili se sa njima mazi. On je o onih JA tipova, i price su mu vrlo zanimljive, ali ne za decije usi, tako da su one naucile da se sa dedom malo pomaze, uzmu cokoladu i nestanu u svojoj sobi...
Svekiji su prica za sebe... i sa sinom razgovaraju kao da ima 4 godine, a decija prava su nepostojeca kategorija. i to je naprosto nepromenljivo, koliko god se mi trudili da ispravljamo 'krive Drine'. Razgovori su u stilu: sta radis-kako je u skoli-sto nista ne jedes (ostaces mala/mrsava/ krzljava, a deca u Bijafri gladuju)- zasto opet trosis pare na glupe igracke i nalepnice-joooj kako se one maze, kao da niko nema mamu...
Tako je bilo i kada su bile bebe, samo kritika i kritika, tako da se sva neznost naprosto istopi pred tom navalom uspostavljanja kontrole.
rvukovi, situacija u kojoj si mi je jaaako dobro poznata. I oni su na pocetku upadali bez reda i pravila, mesali se u sve. Teskom mukom, uz stalno podsecanje, ljubazno ali odlucno, navikli smo ih da tako ne moze. Naravno, promenili ih nismo, ali smo se izborili za svoj mir. Muz ti u tome svakako mora pomoci.
Moj je stav: postujem vas jer ste roditelji moga muza, pomoci cu vam koliko god mogu, nikada necu okrenuti decu protiv vas (oni su ipak njihova krv), ali postoji granica koju ne mozete preci. I m me u tome podrzava. Tesko je, nekad mukotrpno, nekad se zavrsi svadjom, ali je nuzno zbog mentalnog zdravlja u vasem braku.