to je ono što je meni u cijeloj priči nejasno. većina osoba koja radi s djecom nije prošla nikakvu edukaciju o takvoj djeci, a iz neznanja proizlazi strah. studirala sam predškolski odgoj i o ds nismo naučili doslovno ništa. usput je u nekom kolegiju spomenut, ali čisto kao nabrajanje kromosomskih anomalija. ne znam je li se u međuvremenu što promijenilo. slična stvar je i s autizmom. ljudi imaju neku svoju percepciju kako te osobe funkcioniraju i onda se jako začude kad vide npr mog nećaka koji je izuzetno topao i druželjubiv momak.

mogu misliti koliko je teško boriti se s predrasudama i neznanjem, ali baš zato takvu djecu treba što više uključivati u redovan sustav. ovako me čisto iznova žalosti da u 21. stoljeću ljudi reagiraju na takav način koji je pužić doživjela.

sretno Iskri i mami, ne sumnjam da će sve na kraju biti ok