Dakle: došavši s kave, sjurimo se brzinom munje na staklena vrata njegove sobe, ostala djeca još spavaju,a on stoji u kinderbetu i gleda okolo. MM kaže: uđimo unutra, pa ga izvadi iz kindača! A ja ga pitam: pa neznam dali smijem ( jer nije bilo u sobi ni jedne tete )? On mi odgovori da je to naš sin i da možemo što god želimo Ajde, uđemo mi sa strahom, ja ga primim, on se smije, uživa kod mene... Stavim ga na strunjaču, i MM ga mami zvečkom, baš da vidimo dali će dopuzati do njega. Ko mali Eustahije Brzić je dopuzao do tatice, uzeo si zvečku, MM ga je uzeo u naručje i poljubio, naš mališa mu se stisnuo ko mali priljepak, i tada smo skužili da se obožava maziti. A o prihvačanju vam je sada sve jasno, mi se volimo ko da smo stoljećima zajedno. Baš se prelomilo nešto nakon tog spavanca, valjda je bio umoran, uvalili su ga MM koji je bio obučen u crno... Mi se još neko vrijeme igramo i mazimo, a onda ulazi teta koja pita dali hoću probati svom sineku dati ručak. Ja s veseljem prihvačam, i on nešto malo popapa, ali ne baš puno. Teta kaže da se vidi da je uzbuđen jer ide doma :D Ona kaže da će ga sada urediti za polazak: mjenja mu pelenu, reže noktiće, donosi stvari da ga obuće, ali mi kažemo da smo mu kupili odjeću za ići doma, pa neka mu to obuće. Ali nismo mogli otići dok nismo prihvatili komplet stvari koje su pripremili da ponesemo doma, kažu: vjerujte, trebat će vam. Mi u dilemi: treba kapu, ili ne, treba šal, ili ne... Ipak smo mu sve stavili. Kada smo njega obukli, uzimamo svoje jakne koje smo ostavili na hodniku, i gotovo zaboravili na njih... dolazi teta čistačica, i pita dali su to naše jakne. Mi potvrdno odgovorimo, ona kaže da već dugo iz njih nešto svira. Mi se pogledamo - joj mobitel, na njega smo potpuno zaboravili