Sve sam ja probala i smijala se kad bi najradije vrištala,i sjela mu u krilo kad bi došo s posla i šalila se s njime i tako mi je jedan put reko neka malo ohladim jer sam mu dosadna.
Kako ga onda ne bi pitala jeli mu uopće više stalo do mene,kad se ponaša kao da nije.
U cjeloj priči on je najmanje zapostavljen jer kad je umoran ja nađem 5 min za izmasirat ga,malo se pomazit s njime, no svaki moj pokušaj završi njegovim bjegom na kompj.ili u kladionicu ili pak nekoj drugoj stvari puno važnijoj od mene.
Jednom smo pošli na kavu mama je čuvala malog,sjeli smo naručili kavicu on je za to vrijeme gledo dnevnu ponudu ja pokušala započet bilo kakvu temu za razgovor on me gleda,kao šluša i upola moje priče on se ispričava i kaže da mora uplatit listić
Poslije sam mu pokušala na veoma lijep način reći da se u takvim sitacijama ja osjećam ko največa glupača on me zbunjeno gleda :? nikako mu nije jasno zašto.
Jučer mu je došo prijatelj iz zg i on je s društvom išo vanka jer se dugo nisu vidjeli.O.K.shvaćam ali i danas kad ima slobodan dan on je otišao vani jer treba se družit s prijateljem koji mu još nije sina došo vidjet,a kad smo mi bili u zg-u nije našao vremena u pet dana da se nađe s nama a zvali smo ga svaki dan.
Htjela bi to riješit ali ne znam kako,jednostavno ne znam kako da više doprem do njega.Ne želim se više nervirat radi svog djeteta niti se pred malim više želim svađat.Ne želim se više osječat ovako sama a nisam ga sama napravila.
Bojim se da ću ako ovako nastavi ja završit na psihijatriji.
:shock: