Mici ja ti ne bi savjetovala da urlaš i psuješ nego da se skoncentriraš na bol i u tišini proživljavaš trudove i pauze između te tako štediš snagu i koncentraciju. MM je bio prisutan na porodu i sjedio je pored mene. Ja sam šutila i ufurala se u svoj ritam trudova, potpuno se prepustila. Mislim da od boli ne treba bježati i psovati ju , doživljavati kao nešto grozno, nego ju prihvatiti i shvatiti kao pozitivnu stvar jer ona je potpuno prirodna i pomaže da se otvoriš i da na svijet doneseš svoju bebu. Meni je samo prisustvo moga muža neopisivo godilo. Držao me za ruku, mazio po kosi, šutio satima, ali sam osjetila da sve proživljava samnom i to mi je užasno značilo. Vlažio mi je usta i u trenutcima popuštanja koncentracije i snage vraćao na pravi put i bodrio me, podsjećao na disanje i ohrabriovao. U najgorim trenucima mi je dao snagu da nastavim dalje. Svakako preporučam!