To stvarno lijepo zvuči, kad ti neko kaže da si "čvrst, borben i da stojiš sa obje noge na zemlji".
Ali ja se baš i ne osjećam tako.
Uglavnom, puna sam raznih pitanja na koje namam ili ne znam odgovor,
puno je nedoumica, nesigurnosti,
kako ću, šta ću, šta bih, kako bih...

Pitam se da li je mom djetetu dosadno sa mnom,
a opet, kad počnem da nabrajam šta sve radimo čini mi se dovoljno -
crtamo, bojimo, reckamo sličice i lijepimo u njegovu kućicu,
gledamo crtane, čitamo slikovnice,
vozimo autiće po podu, igramo se sa plišanim igračkama...

Jedva čekam da oduži dan pa da i bicikl izvučemo napolje.

Patim najviše zbog manjka vremena.

Dani tako brzo prolaze i ja imam osjećaj da ne stignem ništa.
Da bi neko drugi to znao brže i bolje.
Da je jadno moje dijete sa mnom.
Da nemam za njega dovoljno ni vremena ni strpljenja.
Da se ne trudim dovoljno.
Da bih mogla i više i bolje ali ne znam kako.

Mislim da sam daleko od borbene.
I sad kad mali vikne na mene ja se rasplačem isto kao i nakon ispada te vrte mubm-a. :/