Meni nije toliko bitno da svojoj deci budem autoritet koliko mi je važno da znaju da sam uvek tu za njih. Odatle čini mi se i kreće ono što mi mame najviše volimo - da nas poslušaju kad zamolimo

Nikad nisam igrala na karte tipa 'ja znam šta je bolje za tebe' i 'kako sma ja mogla tebi X a ti meni nećeš Y'. Sa njima sam više drug nego mama pa mi veruju i u najvećem broju slučajeva poslušaju. ne preterujem za zahtevima (ako se neće obući sačekam ili obučem onog drugog pa makar i kasnili gde smo pošli), ako neće prići za sto ne insistiram već ga pustim da sam dođe, ako neće pokupiti igračke ili ih pokupim sama ili predložim da zajedno to odradimo...

Imala sam X primera da su me par prijateljica proglašavale za autoritativnu majku jer su me deca, naročito kad smo negde napolju, uvek slušala. na kraju su shvatile da ja samo imam ili drugačiju decu ili drugačiji pristup. Ovo drugo je izvesnije jer nikad nisu od mene čule ''sedi ovde!'' već uvek ''Hoćeš li da sedneš ovde?'' npr. Ja sam uvek nudila barem jedan predlog a oni su odlučivali. Mislim, terati dete da sedi ako mu se ne sedi meni je samo kontraproduktivno jer će se ili dosađivati na stolici i smarati me do besvesti ili će besneti što nije po njegovom. Meni je bitno da nam svima bude lepo što je više moguće, ne želim da se dokazujem kako sam zakon-mama.