Danas sam bolje, dosta bolje. Sinoć je bila neka kriza, pa sam plakala. Kako je divno i žalosno što me razumijete, kako je to lijepa stvar. Jednostavno mi je lakše otkad pričam s vama, lakše podnosim bol. Mislim da u ovome svemu, posle činjenice da si izgubio dijete, najviše boli što nitko nije na tvojoj razini boli i tuge, pa ni onaj kome si se zavjetovao u dobru i zlu. Danas ću moliti za sve vas. Molite i vi za mene. Meni bog pomaže, kroz ovaj sav jad izgrađuje me. Kad mi je najgore zatvorim oči i zovem ga. Čuje me i daje mi snage. Nikad neću shvatiti zašto je meni uzeo ono što drugima daje a da i ne pitaju. Možda to i ne moram shvatiti. U svojoj boli uočila sam da sam mnoge stvari ranije uzimala zdravo za gotovo, al valjda je bilo i drugih načina da to shvatim. Ne znam. Promijeniti se ništa ne može...