Ja nisam šutila i znala sam da može drugačije pa mi nije pomoglo. Na samom izgonu sam se svađala sa doktorom i primaljom da mi makar malo podignu leđa i daju da se za nešto uhvatim-nula bodova. Kad mi je još doktor "objasnio" da se tako ne mogu rađati djeca (jer bi se presavila zdjelica ?!) došlo mi ja da ga katapultiram na mjesec,ali jedino što sam u tom trenu mogla je vikati od očaja, stisnut zube i rodit na leđima držeći se za koljena. Svaki put kad se toga sjetim imam osjećaj da bi nekog mogla odalamit posred nosa.Honey prvotno napisa
O da, i previše je priča s istim scenarijem (indukcija-dugotrajni drip-carski rez).
I žene još uvijek govore: "Nema veze, glavno da je dijete živo i zdravo!"
Izgleda da su navikle da se ne može drugačije roditi, i to je jako jako žalosno
Jedini izlaz vide u epiduralnoj, da ne trpe 10-satni drip na stolu
I još uvijek šute jer "moraju slušati što im govore oni koji znaju više od njih".
Još razmišljam o tome što sam mogla drugačije...ali iskreno, ništa još nisam smislila.
 |
|||
Odgovori s citatom