Kad smo se mi počeli suočavati da nam treba MPO shvatila sam da prolazim točno sve faze kao kad rodiš dijete s teškoćama:prvo si misliš zašto ja, pa si ljut i ljubomoran na sve druge koji s tim nemaju problema, pa se međusobno okrivljujete ili okrivljuješ sam sebe, pa ti je brak na klimavim nogama i na kraju, ili potoneš ili se upustiš u koštac sa problemom. Ipak, mislim da je početak najteži, a da nevolja povezuje ljude. Nama je isto bilo jako teško i MM mi je govorio da bolje da sam se udala za drugog..., ali ja sam htjela da baš on bude otac našem ili posvojenom djetetu i naša bebica stiže u veljači. Mislim da nas je ta muka itekako povezala i još više učvrstila naš brak, a o tome koliko se veselimo svom trećem anđelu (prva dva smo izgubili) da uopće ne govorim.
Neki podnose teže, neki lakše. Kad sam u situaciji da se pitam kako ću odnosno kako ćemo nešto preživjeti, onda sam shvatila da nema koristi od tog pitanja, nego jednostavno slijediš svoje srce i čekaš da ti se dogodi. Samo budi uporna. Od nas 3 iz moje firme koje smo hodočastile na MPO, 2 smo uspjele, a sigurna sam da je za 3. samo pitanje mjeseca kad će.