donna iskrena sućut

nisam mogla prvo čitati, jer se moj tata borio s karcinomom pluća (koji je tkđ metastazirao, na kosti i na mozak) a onda je 11.2. umro i tek onda nisam mogla čitati.

Kasnije, kad sam prihvatila i kad mi se sleglo, čitala sam, prepoznavala, suosjećala, ali nisam imala snage ni taknuti tipkovnicu.

Što sam ti mogla reći...

Grozno je to.

Mi smo zadnji put bili zajedno večer prije, također nije više mogao stati na noge, moja sestra i MM su ga odnijeli zadnji put do kreveta (bio je 3 dana doma, nakon 10 dana zračenja + 1 kemo) - kasnije te večeri, morali smo zvati hitnu, nije mogao jesti, piti, na wc... a mama bi trebala ostati s njim sama .. ja trudna, moj stariji sin je tada imao skoro 2 godine. Nekoliko dana kasnije rekao je drugoj baki i MMu: mama pače, baka pače, teta Tanja pače..
Jako mi je teško misliti o svemu tome, ali taj drugi dan kad je zaspao (pao u komu) bilo mi je lakše. Ali, kad mi je seka navečer javila .. neću ni opisivati. Pogreb je bio na Valentinovo. Silno puno ljudi je došlo i iako mi je bilo jako teško, nekako mi je srce na mjestu jer smo uspjeli sve napraviti kako bi on volio da bude.

Nisam se još navikla da ga nema.
Došlo je ljeto i odlazimo na more, u kuću koju nam je on napravio, pa me nekako stisne oko srca. Gledam slike i filmiće od prošlog ljeta i jeseni, još nije bio tako jako slab i kao da je tu.

Treba čuvati sjećanja...