I mi smo čuli famoznu rečenicu ''Ja njih neću moći da čuvam'' kad su imali samo mesec dana. U početku mi je delovalo bezobrazno - nisam bila ni ljuta ni tužna ali mi je bilo neshvatljivo kako to ja moram da cimam mamu koja do svojih unučića putuje 5h sa dva presedanja da bih ja otišla do susednog grada u kupovinu kolica/vrtića/autosedalica kad već imamo sveki u istom dvorištu

Ne smeta mi. Bilo je dana kad jeste smetalo ali tih dana sam uglavnom bila ili neispavana (pojam neispavana kod mene znači da nisam sklopila oči barem 48h) ili bolesna pa ni sebe nisam uzimala za ozbiljno. Jednostavno žena ne želi obaveze sad kad je u penziji.

Inače, moja sveki ima problema sa kičmom i teško hoda (ima pritom i preko 100kg koji joj kao ni kičma ne smetaju da štrapacira gradom svake večeri sa mužem) i razumljivo je donekle da ne može čuvati blizance pa mi to i ne smeta. Smeta mi što ne ume, sada kad su već veliki, da iskoristi činjenicu da je celog života bila učiteljica pa da im barem stihove i priče govori. Oni su obožavali da im se peva maltene od rođenja ali baka nije koristila tu činjenicu da bi se zbližila sa unucima i tako sebi dala neki bonus kad moram da ih ostavim njoj. A vala ostavljam ih sad barem jednom sedmično na sat vremena - iz inata